Kako bi Karl Marks rekao pre sto šezdeset godina: Evropom kruži bauk. Ovog puta to nije bauk komunizma već energije. Rusija i Anglo-američki komonvelt polako ali sigurno ulaze u energetski rat čiji je glavni cilj ovladavanje snabdevanjem Evropske unije. Ako se zna da se globalne rezerve nafte i gasa procenjuju na sto do sto pedeset godina, uvlačenje Evrope u energetsku zavisnost od strane jednog od ovih aktera de fakto može značiti i političku, bezbednosnu pa i ekonomsku nadređenost u narednom veku.

Prednost AA koalicije je činjenica da oni već imaju određenu vrstu nasleđenog statusa time što, kako to Bžežinski kaže, Evropa jeste neka vrsta njihovog protektorata. No sa opadanjem ekonomske snage i globalnog značaja SAD, čini se da je legitimnost ovog odnosa kod Evropljana svakim danom sve više ugrožena. Ako se tome doda činjenica da Rusija pod svojom kontrolom drži najveće svetske rezerve gasa, onda postaje jasno zašto Nemačka, Italija ali i neke druge zemlje pokazuju sve veću dozu neposlušnosti prema Anglo-Amerikancima.

Područje Evropske unije i dalje je najveće tržište na svetu i prostor najveće privredne aktivnosti. Njene potrebe za energijom su ogromne, te stoga ove zemlje ne smeju ni po koju cenu da rizikuju gubitak kontinuiranog snabdevanja energijom, koja u ovom trenutku može da dođe samo iz Rusije. Rusija je, kako bi izbegla mogućnost američke opstrukcije preko Ukrajine, duboko ušla u proces pripreme izgradnje druga dva toka. „Severni tok”, koji se radi u direktnoj saradnji sa Nemačkom, treba da ide morskim dnom sve do teritorije treće najveće svetske privrede. „Južni tok” treba da se kreće dnom Crnog mora do Bugarske, odakle se dva kraka pružaju preko Balkana odlazeći do Italije. Ovakav scenario Amerima se ni najmanje ne sviđa, pa su pod geslom odbrane Evrope od ruske energetske invazije lansirali ideju o konkurentskom gasovodu „Nabuko”.

Ova geopolitička igra višestruko je zanimljiva. Ona je zapravo najrelevantniji okvir i za razumevanje unutrašnje politike mnogih evropskih zemalja koje se nalaze na zamišljenim trasama ova dva projekta. U ubeđivanju pomenutih država da se priklone jednoj ili drugoj strani ponovo smo imali čitav repertoar metoda koji se kretao od obećanja, ucena, pretnji, podilaženja itd. Još jednom smo videli suštinsku razliku u delovanju ove dve sile prema trećim zemljama. Rusi po pravilu rade samo sa elitom, vrhuškom države, ne birajući i ne štedeći sredstva za dobijanje pristanka za svoj projekat. Amerikanci, međutim, osim direktnog rada sa političkom i bezbednosnom elitom jako mnogo daju na čitav spektar takozvane meke moći, koji uključuje dugoročni rad na ovladavanju javnim mnjenjem i širim slojevima elite, preko koga se zatim vrši pritisak na sam vrh.

Pritisci na Nemačku su kontinuirani, ali Nemačka je tvrdo zaigrala na saradnju sa Rusima oko izgradnje „Severnog toka”. Stoga američki saveznici poput Poljske i baltičkih republika vrše sve moguće opstrukcije pozivajući se na potencijalne ekološke probleme, međunarodno pravo u pogledu korišćenja morskog dna itd. Uzgred, i odlazak Sanadera neki vide kao deo pokušaja AA koalicije da disciplinuje Nemačku.

Daleko je složenija igra na jugu. Rusija je pažljivom i strpljivom strategijom uspela da uđe u energetske i finansijske sisteme gotovo svih važnih zemalja strahovito jačajući svoje pozicije na Balkanu u poslednjih nekoliko godina, za vreme totalne okupiranosti Amerikanaca Bliskim istokom. Pomenimo snažan ulazak ruskog kapitala u grčki bankarski sektor, kupovinu dela mađarskog Mola, kupovinu NIS-a u Srbiji i rafinerija u Republici Srpskoj. Najvažnije je, naravno, to što je uspela da obezbedi da sve važne države uđu u projekat „Južni tok”.   Pojedini analitičari smatraju da se samo ovim potpisima može tumačiti dugotrajna politička nestabilnost u svim tim zemljama. U Grčkoj već pola godine traje građanski rat niskog intenziteta koji kao posledicu ima stalni pad popularnosti sadašnje vlasti i jačanje proameričkog PASOK-a. U Mađarskoj imamo sličan scenario sa protestima i velikom ekonomskom krizom koji sigurno sa vlasti odvodi Moskvi bliske socijaliste, a dovodi FIDES sa kojim su Amerikanci jako mnogo radili poslednjih godina. U Bugarskoj je koalicija koja je potpisala „Južni tok” već otišla sa vlasti, a bivši telohranitelj i budući premijer Borisov je u prvoj izjavi istakao da će se Bugarska povući iz „Južnog toka”. U Srbiji se takođe dešava globalno političko prestrojavanje i sigurni su izbori na proleće sledeće godine koji mogu doneti zanimljive obrte u sličnom pravcu.

Nakon nedavnog potpisivanja „Nabuka” u Ankari, Rusi su potegli najjači argument ukazujući na činjenicu da taj gasovod nema čime da se puni. Nakon što su oni disciplinovali sve bivše sovjetske republike bogate gasom, gas za „Nabuko” može da dođe samo iz Irana. To podrazumeva promenu režima, bilo na izborima (nekom novom obojenom revolucijom), bilo nekom vrstom puča (kao što je oboren Mosadek pre pola veka), ili novim ratom iračkog tipa. Bez iranskog gasa, ko god da bude na vlasti, disciplinovanje malih evropskih država neće biti moguće.