Kup.	Prod.	Srеd.
117,23	117,93	117,58
97,22	97,8	97,51
105,71	106,35	106,03

Moj život u inostranstvu

15.02.2019 u 19:21

Kako Meri da razume ko je zaova a ko jetrva

U Australiji i na Novom Zelandu uglavnom se živi u kućama. Ovde kaže, u stanu se boravi a u kući živi. Kuće i dvorišta omogućili su razvijanje popularne društvene platforme - partija, okupljanje u neradne dane, praznike, vikendima, kada jeste i kada nije crveno slovo u kalendaru. Čega se sve nisam naslušao na tim druženjima. Oko profesora „Grifit univerziteta”, Sarajlije iz visoke politike bivše SFRJ, opet je kružok. Više njih za stolom za kojim će se potezati i kucati jakim rečima, a ne pivskim flašama. Slušam ih iako mi je beležnica već puna mudrosti i politike. Više nego što je iznjedrila čuvena Korčulanska letnja škola (praksisovaca). „Sa Balkanom vam je kao sa azbestnim pločama. Sve je u redu dok ne zagrebeš, a čim zagrebeš nastaje belaj. Jer, zemlje nastale između

Moj život u inostranstvu

08.02.2019 u 12:49

Dočekati penziju na gradilištu

Iz direkcije u Moskvi javili su nam u Ufu da stiže inženjer Nikola koji bi trebalo da pomaže direktoru gradilištu. Da mu bude glavni saradnik a ja sam dobio zadatak da mu pronađem stan. Ujutru kad je došao, vozač ga je odvezao do stana gde se odmorio par sati i potom se pojavio na gradilištu. Rekao je zadovoljan smeštajem. Bio je srednje visine, star oko 60 godina, ne preterano sed, sa velikim brkovima, slabo pokretljiv, verovatno zbog viška kilograma. Direktor mi je jednom prilikom rekao da je očekivao inženjera višeg ranga jer Nikolino iskustvo nije iz oblasti visokogradnje. Brzo je bilo jasno da on ne može da bude drugi čovek gradilišta iako se trudio i nadao se da će uspeti da se dokaže. Nekoliko puta se desilo da zaspi tokom sastanka na kome su planirane aktivnosti za naredni dan.

Moj život u inostranstvu

01.02.2019 u 16:55

Teksašani ne vole bicikliste

Evo još malo pa će dve godine kako živim u Teksasu, u regionu Dalasa. Za to vreme uspeo sam da se provozam ovom velikom državom (kolima jer drugi prevoz kao da ne postoji) i da malo upoznam okolinu. Bio sam ubeđen da Teksas ima planine, jer smo u kaubojskim filmovima gledali kako se kauboji na konjima stalno pentraju po nekim planinama i probijaju kroz neke kamenjare, ali, u stvari, Teksas je pretežno ravan i pust. Zapadni Teksas, ka državi Novi Meksiko, slabo je naseljen. Malo ljudi i raštrkani gradovi. Dva veća su El Paso i San Antonio. San Antonio je lep, ali El Paso, koji se nalazi uz meksičku granicu, i ne baš. U njemu ima dosta prašine, pogotovo u proleće kad vetar krene da podiže pustinjski pesak. Žena i ja smo nedavno posetili Karlsbad u Novom Meksiku i nacionalni park sa prelepim

Moj život u inostranstvu

28.01.2019 u 15:53

Kako je Nole promenio sliku o Srbima u Australiji

Subotom uveče Australijanci, oni uglavnom nešto mlađi, provode vreme u omiljenom pabu, uz priču, druženje i dosta alkohola. Ranih devedesetih, kad sam došao u Melburn, u jednom takvom pabu i veselom društvu upita me neko odakle sam. Kad sam rekao da dolazim iz Srbije, pokušao je da bude duhovit pa mi je postavio i potpitanje:„ A gde ti je kalašnjikov?” Kasnije, jedan drugi, onako pijan, govorio je da Srbe treba ograditi zidom visine tri metra da ne poubijaju okolne narode.Ne treba mnogo zameriti ovim mladim ljudima skromne opšte kulture kojima celokupno znanje potiče od odgledanih TV programa. U dalekoj Australiji ovo je bilo dominantno mišljenje, a u takvoj sredini živeli smo mi Srbi i odgajali svoju decu. A onda se pojavio Nole...

Moj život u inostranstvu

19.01.2019 u 18:39

U Švedskoj reči mere na kantar

Stajao sam pre mnogo godina na terasi i gledao ka horizontu, tu gde su se sastajali nebo i jalovište rude bakra. Znao sam da ću jednog dana otići iz Bora. Nedugo zatim stajao sam na Kalemegdanu, odmah iznad mesta gde je nekada bila Švedska ambasada. Suzne oči šarale su potes od krovova Novog Beograda do tornjeva Zemuna. Tužna majka je stajala par metara iza mene. Ove godine u decembru sam kvit sa Srbijom – pola života sam proveo u Srbiji, pola u Švedskoj. Preselio sam se nakon što je „Saveznička snaga” silom „argumenata” dejstvovala po „Plemenitom nakovnju”, (između kojih se tada pukim slučajem našla SR Jugoslavija), i lepo mi objasnila da je ipak došlo vreme da se iselim iz zemlje u kojoj je 3,5 miliona muškaraca ubeđeno da bolje poznaju fudbal od aktuelnog selektora

Moj život u inostranstvu

18.01.2019 u 10:33

Plava soba moje sestre

Markoni mi reče: ne mogu baš sada da dođem. Dok nešto ne uradim iz moramnih razloga. Moramni razlozi? Pa da. Kad se nešto mora uraditi. Moram da popravim kočnice na autu. Ako kažem: boli me grlo, to bi spadalo u bolesne razloge, jel’ tako? Logično, priznajem. Pa dobro. Imam i ja jedan moramni razlog, kažem pomirljivo. Moraću sam da probam rakiju od dunja koju sam doneo sa odmora. Onda drugi put… - Sačekaj, sačekaj, eto mene. Menjam prioritete… Voleo bih da napišem priču o tvom odmoru, svečano izjavi Markoni, posle četvrte popijene čašice. Možda ih je bilo i pet, kad bolje razmislim. Volim kod njega tu pragmatičnost, kako to rade oni koji su pragmatični. AERODROMSKI KÔD: Evo me, krajem avgusta, sa YYZ (kôd aerodroma), na aerodromu BEG. Neša me čeka kod izlaza Arrives

Moj život u inostranstvu

05.01.2019 u 20:31

Kad ljubav odleti za Tel Aviv

Izgužvane pivske konzerve, dokrajčena flaša votke, izudarana vreća za boks i raskrvavljene pesnice krasili su februarsko veče koja je polako odmicao u noć dok sam ja polagano tonuo u očaj i beznađe. U ogledalu, dok sam se umivao, neki duh gleda u mene. Neka spodoba slična meni gleda me dok perem raskrvavljene pesnice kao posle nekog ubistva. Nikoga nisam ubio, ali sam nešto definitivno srušio u nepovrat a da nisam ni svestan kako mi je to ponovo pošlo za rukom. Oteturao sam se do frižidera, otvorio još jednu konzervu piva i otvorio vrata od terase. Sibirski hladan i oštar februarski vazduh južnog Viskonsina malo me je protreznilo. Da bar mogu da se zaledim, da se skamenim, da postanem kamena skulptura, da se u momentu pretvorim u spomenik onome što sam nekada smatrao čovekom u

Moj život u inostranstvu

29.12.2018 u 11:25

Kako žuljaju emigrantske cipele

Malo po nagovoru Milivoja Džonija Ilića, malo po inerciji života, a malo zbog neobično lepe avenije sa drvoredom u sredini, kupio sam kuću u Aldžesteru, prigradskom naselju Brizbejna i tu ostao nekoliko godina. Kratko da upoznam stanare ove neobične četvrti, ali dovoljno dugo da ih ne zaboravim. Mesecima sam pokušavao da odgonetnem na koju beogradsku ulicu me podsećala Aldžester avenija, sa bujnim drvoredom večitog zelenog lišća suptropske klime Kvinslenda, i nisam uspeo da se setim. Sve je bilo na dohvat. Tržni centar, dom zdravlja, apoteka, veterinar, restorani, sportski tereni. Sve za život je tu. U centar Brizbejna ne moraš ići, ma koliko bio lep Sautbenk sa šetalištem i turističkim pojasom u delti reke Brizbejn. Iako sam već imao solidnu selidbenu kondiciju i dalje mi je teško

Moj život u inostranstvu

21.12.2018 u 12:29

Slike Jovana Dučića skrivene u čikaškom apartmanu

Rada, moja sestra od tetke s očeve strane, kod koje sam jednog prohladnog martovskog dana došao u Čikago 1987. godine, imala je četiri muža i mnoštvo ljubavnika, „bojfrendova”, kako ih je ona nazivala. Njen prvi momak u Beogradu, gde je kratko boravila pre nego sto će se kao šesnaestogodišnjakinja zaputiti izbeglom ocu, bivšem četniku u Nemačku, bio je, glavom i bradom, legendarni partizanski kurir Jovica. Mladić sa kojim je strasno ljubavisala u vrelim noćima jednog sparnog, kao „sanak pusti” prekratkog leta, po skrovitim budžacima i šipražju, u to vreme zapuštenog Kalemegdana. Zidine mračne tvrđave kao bogomdane scenografije i savršene metafore za jednu divlju mladalačku romansu. Radin prvi muž bio je Amerikanac. Rodžer, ubrzo prekršten pod naški u prisnije - Rađo. Rodžer je

Moj život u inostranstvu

14.12.2018 u 15:58

Više nema magareće klupe

Teško je civilizaciji ogrezloj u logiku matematički izbalansiranog odnosa uzimanja i davanja među bližnjima, navikloj na bogatstvo i raskoš, objasniti da pravo na sreću imaju i oni koji nemaju ništa. Ili oni kojima je oduzeto sve. Ili oni koji su se svega odrekli poželevši da negde daleko od svih pronađu sopstveni mir. Trebalo je tako po nekad, na primer, lepotici koja se prirodi radovala jedino na slikama instagrama objasniti da šetnja nasumice, bez pravca i cilja ume da bude lepša od šopinga. - Kuda idemo, pitala bi. - Nikuda. Šetamo. - Ali ja moram da znam kuda idem, bivala bi uporna. - Ali ja to nikada nisam znao,.. slegao bih ramenima. A tek šetnja po kiši, po jesenjim i prolećnim danima. To je zanat koji se uči. Ti dani u kojima život miriše na vinjak ili

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Prijavitе sе na našu mailing listu