Kup.	Prod.	Sred.
117,96	118,67	118,32
104,92	105,55	105,24
103,81	104,44	104,13

Moj život u inostranstvu

24.11.2017 u 18:10

„Oj Moravo” na manastirskom groblju u Melburnu

Stanovnici Australije svoju domovinu nazivaju srećna zemlja, a za tu, opšte prihvaćenu, teoriju zaslužni su mediji i političari. Dokaz za široke narodne slojeve jednostavan je i jasan: u afričkim državama se umire od gladi, po Bliskom istoku se krvavo ratuje, uragani haraju Amerikom, a kod nas je sve mirno i dobro... Ruku na srce u ovom razmišljanju ima istine. Jedne nedelje otišao sam u posetu srpskom pravoslavnom manastiru „Sveti Sava” u seocetu Ilejn, 150 kilometara u kopno od Melburna. Manastirsko imanje je veliko, tu je malena crkva, manastirska sala, prostorije u kojima žive monasi i na jednom uzvišenju manastirsko groblje. Foto Piksabej Bio je hladan, tmuran i vetrovit zimski dan, prošetao sam do groblja, a koje je poznato po orginalnim nadgrobnim natpisima, meni

Moj život u inostranstvu

17.11.2017 u 12:43

Usamljeni kauboj u pustinji Novog Meksika

Na Saobraćajnom fakultetu Univerziteta u Beogradu diplomirao sam u decembru 2009. godine, na smeru za Vodeni saobraćaj i transport. Pošto posla nije bilo, rešio sam da upišem master studije od sledećeg septembra, a da u međuvremenu malo odmorim. Bilo je dosta naporno završiti fakultet u roku. Negde sredinom januara 2010. godine vozio sam brata negde i bili smo u kolima blizu Hrama Svetog Save. Zvonio mi je telefon. Bio je to moj asistent sa fakulteta (sada već profesor). Pitao me je da li želim da radim master studije na Floridi. Upoznao je jednog našeg profesora sa Florida Atlantik Univerziteta (Florida Atlantic University), kome je hitno trebao master student. I eto, kako kažu, jedan poziv menja sve. Bilo je to kao grom iz vedra neba. Jednostavno nisam očekivao da takav poziv

Moj život u inostranstvu

10.11.2017 u 14:57

Migrantski san u Las Vegasu

– Volite li Vegas? – Ne gospođo, ni najmanje. Verovatno bih ga voleo da sam došao u svojim dvadesetim ovde. Ne, zaista. Nadam se da je ovaj odgovor dovoljan, sledeći! Prođoh ovu zemlju uzduž i popreko. Kamionom, avionom, autom pa čak i brodom. Prođoše dvadeset, bliže se četrdesete. Bog mi podario decu, dao mi smisao životu. Ne lutam ko nekad. Sve i da želim, vremena nemam. „Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da ne bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom sigurnošću u nemoći što dolazi. A ja tek činim što je trebalo učiniti davno, u bujnom cvjetanju tijela, kad su svi bezbrojni putevi dobri, a sve zablude korisne koliko i istine. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od

Moj život u inostranstvu

03.11.2017 u 12:05

Neopisivi sklad jeftinih reči i dubokih osećanja

Ne razumemo se po nekad...Što zbog jezika, što zbog mentaliteta, što zbog godina. Ali, moje je bilo da govorim svoju istinu, a njeno da pokuša da razume. I zato je tog aprilskog popodneva stajala na parkingu pored parkiranog automobila zagledana u novoizgrađeni bolnički kompleks i verovatno se u svojoj glavi pitala da li sam uopšte normalan da joj pokazujem bolnicu. Obožavam da strancima pokazujem svoje gradove. Ili bar one koje smatram svojim. Gradove koji su me na neki način primili, udomili, usvojili me i zauvek postali moji. Samo četiri grada na svetu nazivam svojima. Beograd, Zaječar, Niš, Medison. Iluzije su izvor života. Najlepše je ići kroz život tumbajući se od iluzije do iluzije. I kad primetiš da nešto postaje tvoje, tvoj posao, tvoj grad, tvoja žena... beži, beži odmah u sledeću iluziju. Jedino

Moj život u inostranstvu

27.10.2017 u 15:40

Marina iz Tomska

Nekoliko meseci posle mog dolaska u Jekaterinburg, došla nam je poslovno na dva dana jedna žena iz Tomska koja se bavila projektno – tehničkom dokumentacijom. Sa njom je bio i šestogodišnji dečak, njen sin koga je morala da povede sa sobom na službeni put. Posle ručka dečak je ušao u kancelariju u kojoj sam radio i koleginicu i mene poslužio čokoladom. Stidljivo je rekao:„Izvolite”. Oboje smo uzeli po kockicu, a on se opet stidljivo, osmehnuo i otišao. Tri godine kasnije, u Ufi rekli su mi da iz Tomska dolazi devojka koja će kontrolisati projektnu dokumentaciju i da će sedeti sa mnom u kancelariji. Kada je doputovala shvatio sam da je u pitanju Marina koju sam upoznao u Jekaterinburgu. Tada je imala dvadeset osam godina. Kratko podšišana, ofarbana u crno, srednjeg rasta, smeđih očiju,

Moj život u inostranstvu

21.10.2017 u 11:57

Sofijina nena iz Mostara

„Mami, gospodin Dejvis nam je zadao domaći zadatak i zatražio da sastavimo naše porodično stablo. Treba da napišemo kako nam se zovu roditelji, babe, dede, prababe i pradede. Da li bi mogla da mi pomogneš?” Mala Sofija je tek krenula u prvi razred osnovne škole u Majamiju, na Floridi. Jednom prilikom je upitala mamu zašto sva druga deca imaju mnogobrojne rođake a ona nema. Mama joj je odgovorila da ima možda čak i mnogobrojniju porodicu od svojih školskih drugara, ali da ne žive u Americi nego su rasuti po svetu. Ima svoju „ninu” odnosno „nenu” kako se u Mostaru nazivaju nane, pošto je izraz baka nekako nepodesan za žene koje su zauvijek lepe i koje večno žive. Kao i svake zime, nina će doći na Floridu da prezimi i moći će da se druže do mile volje. Tu su i tetka iz Pariza, moja

Moj život u inostranstvu

14.10.2017 u 14:44

Kad šljivovica preleti 19 hiljada kilometara

Srbin sam, rođen u BiH, imam Francuski pasoš a živim u Luksemburgu. Moj najbolji prijatelj je pola Francuz, pola Nemac, ostali su Grci, tu su i po jedan Portugalac, Japanac i Tunižanin. Kum je Srbin iz Beograda, išao je u školu s Arkanovim sinom a njegova žena je Holanđanka koja je odrasla u Engleskoj. Moja devojka je Ruskinja, bivša žena Francuskinja, a ljubavnica, Italijanka. (Šalim se, nemam ljubavnicu). Kao i ostali stranci ovde, došao sam u Luksemburg radi posla. Nije to Nju Jork, Pariz ili Barselona, da neko dolazi u ovaj grad zato što mašta o njemu. Od 120 hiljada stanovnika, 80 odsto su stranci. (Država ima negde oko 550 hiljada stanovnika, od kojih su 45 odsto stranci). Osećam se, sa svim tim strancima, kao riba u vodi. Svi su mladi, ambiciozni, imaju dobre diplome,

Moj život u inostranstvu

07.10.2017 u 12:08

Terapija srpskim psovkama

Moj život u inostranstvu je moja igra reči iz Rečnika grada u kojem živim, slikovnica uvezana sećanjem na grad iz kojeg sam otišao i pričama koje nam reči ispričaše. Ponekad me, Markoni, moj „nom de plume“ zamoli da napiše uvod. Ovog puta, reče, nešto o psovkama. MARKONIJEV UVOD – (O PSOVKAMA) Od jutros razmišljam o tome. Mogle bi biti naš brend. Da naprave bum u psihijatriji u terapiji akutnih slučajeva. Problem je što se o njima ne piše u pristojnim novinama. (Ima ih savremenoj književnosti, ponekad u meri da se i pisac zapamti po njima. Pojavljuju se, doduše i u TV rialiti programima, gde su ozbiljno zloupotrebljene.) Baš pre neki dan, koristio sam jednu od pakovanja psovki. Ovde bih napravio jednu dramsku pauzu… *** Obožavam nedelju. Posebno nedeljni

Moj život u inostranstvu

30.09.2017 u 14:38

Briselski klošar jednim pozivom promenio život srpskom lekaru

Mislio sam da ću sa završetkom Medicinskog fakulteta te davne 2000. godine biti presrećan jer ipak nije bilo lako u roku završiti fakultet tih 90 godina prošlog veka. Prevario sam se. Tek sam tada uvideo da je to tada bilo najveće razočarenje jer očekivanje da ću kao mladi lekar započeti usavršavanje i raditi ono za šta sam učio je bila zabluda. Odlučujem da odem u Zapadnu Evropu i da pokušam u nekoj stranoj zemlji koja će mi možda dati šansu za rad i učenje. Da bar pokušam, da se ne bih neke 2017 godine kajao što nisam pokušao tada kada sam imao priliku. Uspevam da dobijem vizu i stižem u Belgiju bez znanja jezika. Bio sam presrećan kada sam uspeo naći jeftin i pristojan stan na blizu centra Brisela ali mi nije trebalo puno vremena da ukapiram da u zapadnoj Evropi najjeftiniji stanovi

Moj život u inostranstvu

22.09.2017 u 17:38

Mala Srbija na severu Ilinoisa

Venčani za samoću, daljinu i odbačenost, rešeni da odu i potraže nešto iza proklete linije gde ih niko ne poznaje, želi, niti očekuje, izgnanici dobro znaju da je život borba i nesreća, da je svaka radost trenutna i nestvarna i da ma koliko dugo trajala nestane brzinom treptaja oka. Ali isto tako se i pojavljuje. Naročito onda kada nesreća postane prijatelj. Pojavi se u šapatu, pokretu, u treptaju oka. I tako su mene jedne večeri pogledale zelene oči pustinjske lepotice. Nisam verovao da gledaju u mene sve dok nije došla za moj šank i polu zvanično rekla: - Vaše oči umeju da pričaju... Njega ni rođena majka ne poznaje, rekao joj je moj prijatelj, čudak, pijanica i samozvani iscelitelj, Indijanac iz plemena Ho Čunk. Neka ti je tvoj Bog u pomoći, pomislio sam da joj kažem

Prijavite se na našu mailing listu