Kup.	Prod.	Sred.
117,89	118,6	118,25
100,39	100,99	100,69
103,86	104,49	104,17

Moj život u inostranstvu

07.10.2017 u 12:08

Terapija srpskim psovkama

Moj život u inostranstvu je moja igra reči iz Rečnika grada u kojem živim, slikovnica uvezana sećanjem na grad iz kojeg sam otišao i pričama koje nam reči ispričaše. Ponekad me, Markoni, moj „nom de plume“ zamoli da napiše uvod. Ovog puta, reče, nešto o psovkama. MARKONIJEV UVOD – (O PSOVKAMA) Od jutros razmišljam o tome. Mogle bi biti naš brend. Da naprave bum u psihijatriji u terapiji akutnih slučajeva. Problem je što se o njima ne piše u pristojnim novinama. (Ima ih savremenoj književnosti, ponekad u meri da se i pisac zapamti po njima. Pojavljuju se, doduše i u TV rialiti programima, gde su ozbiljno zloupotrebljene.) Baš pre neki dan, koristio sam jednu od pakovanja psovki. Ovde bih napravio jednu dramsku pauzu… *** Obožavam nedelju. Posebno nedeljni

Moj život u inostranstvu

30.09.2017 u 14:38

Briselski klošar jednim pozivom promenio život srpskom lekaru

Mislio sam da ću sa završetkom Medicinskog fakulteta te davne 2000. godine biti presrećan jer ipak nije bilo lako u roku završiti fakultet tih 90 godina prošlog veka. Prevario sam se. Tek sam tada uvideo da je to tada bilo najveće razočarenje jer očekivanje da ću kao mladi lekar započeti usavršavanje i raditi ono za šta sam učio je bila zabluda. Odlučujem da odem u Zapadnu Evropu i da pokušam u nekoj stranoj zemlji koja će mi možda dati šansu za rad i učenje. Da bar pokušam, da se ne bih neke 2017 godine kajao što nisam pokušao tada kada sam imao priliku. Uspevam da dobijem vizu i stižem u Belgiju bez znanja jezika. Bio sam presrećan kada sam uspeo naći jeftin i pristojan stan na blizu centra Brisela ali mi nije trebalo puno vremena da ukapiram da u zapadnoj Evropi najjeftiniji stanovi

Moj život u inostranstvu

22.09.2017 u 17:38

Mala Srbija na severu Ilinoisa

Venčani za samoću, daljinu i odbačenost, rešeni da odu i potraže nešto iza proklete linije gde ih niko ne poznaje, želi, niti očekuje, izgnanici dobro znaju da je život borba i nesreća, da je svaka radost trenutna i nestvarna i da ma koliko dugo trajala nestane brzinom treptaja oka. Ali isto tako se i pojavljuje. Naročito onda kada nesreća postane prijatelj. Pojavi se u šapatu, pokretu, u treptaju oka. I tako su mene jedne večeri pogledale zelene oči pustinjske lepotice. Nisam verovao da gledaju u mene sve dok nije došla za moj šank i polu zvanično rekla: - Vaše oči umeju da pričaju... Njega ni rođena majka ne poznaje, rekao joj je moj prijatelj, čudak, pijanica i samozvani iscelitelj, Indijanac iz plemena Ho Čunk. Neka ti je tvoj Bog u pomoći, pomislio sam da joj kažem

Moj život u inostranstvu

14.09.2017 u 11:45

Kidnapovanje radnika sa gradilišta

Bilo je to pred kraj moje druge godine u Ufi. Radovi na montaži grejanja i ventilacije postali su aktuelni, iako na jednom delu objekta nismo završili ni betonske radove. Tražili su se monteri i varioci i u Srbiji i u Rusiji. Jedan posrednik iz Beograda našao nam je grupu od oko dvadesetak radnika. Neki su bili varioci neki monteri, a neki, nažalost, ni jedno – ni drugo. Inženjer S. G., zadužen za te poslove, nije imao autoritet ni među kolegama, ni među radnicima. Uveliko se pričalo da on uopšte i nije inženjer. Za izradu boravišne vize na 90 dana bilo je dovoljno pozivno pismo koje su radile moskovske migracione agencije. On je insistirao da mu svaka tri meseca radimo takvu vizu, jer zbog porodičnih potreba mora često da ide u Srbiju. Avio-kartu je sam plaćao. Rukovodstvo firme

Moj život u inostranstvu

23.08.2017 u 11:01

Žigolo iz provincije

Pre nekog vremena od naših zemljaka saznajem da moj prijatelj Lemi živi u Trstu, da ima mali lokal. Ima kafe sa dva stola unutra i dva u bašti i tu se svi naši uglavnom okupljaju i sastaju. Odlučih jedne večeri da ga pronađem. Dok sam lagano išla ulicama ka toj adresi kao kaleidoskop ređala su se sećanja i slike tog neobičnog lika u svim bojama njegovog života. Valentina Terješkova je 48 puta obletela zemaljsku kuglu, a moj prijatelj Lemi tri puta toliko, ali u autu. Pojavi se niotkuda, iznebuha, u naš mali grad, đira crnim džipom i pravi krugove, a grad mali pa začas prođe sve ulice, da ga vide, manje da on vidi poznata lica provincije. Uvek isti ritual, nekoliko krugova lagano u trećoj i onda obavezan parking u centru. Važirajući se otvara vrata crne limuzine s talijanskim

Moj život u inostranstvu

16.08.2017 u 18:07

Molitva za M.

Meni je žao što ovo moram da kažem, ali reći ću ti, pa makar mi pljunula u lice. Ništa ne može da promeni činjenicu da je on mrtav, a da si ti živa. Da on ne diše, a da ti dišeš. I sama si u jednom trenutku, dok smo se sporo probijali kroz bremenite ulice, nabrekle žile ovog uzavrelog grada, u neverici, kao da si upravo otkrila poslednju veliku tajnu vaseljene, uzaludno hrabreći samu sebe glasno izgovorila, skoro panično vrisnula, da (gle, čuda) sunce i dalje sija. A odmah potom – samo si zanemela. Verujem da znaš ko je rekao da je ljubav sve ono što se svakodnevno dešava između dvoje koji se vole. Pa, imali li je? Da li još uvek postoji ta svakodnevica i među vama. Gde li su samo nestali „Barnes&Noble”, cafe latte, „Njujork tajms” i nežni miris knjiga u mirnim,

Moj život u inostranstvu

08.08.2017 u 11:55

Hanibal – Zemunac iz Pariza

Ko god je studirao jezike sa oduševljenjem posmatra kako mlađa generacija dodaje šatrovačke reči i izraze i time bogati jezičku strukturu kako bi je adaptirala modernom načinu života. Svi jezici imaju šatrovački, a francuska verzija izvorno podseća na govor naših Zemunaca koji neke reči izgovaraju naopako kako bi očuvali svoju specifičnost. Tako se formirao tzv. “verlan”, naopako izgovoren izraz “à l’envers” (vers-l’en) koji i znači naopako, usput obogaćen slikovitim izrazima i rečima iz maternjih jezika emigranata iz bivših francuskih kolonija. Na francuskom šatrovačkom se mogu čuti reči iz arapskog, engleskog, portugalskog, čitave serije afričkih jezika ili čak romskog, a iz našeg je preuzeta reč puška koja je sačuvala izvorno značenje. „Mladi koji govore “verlan” obavezno

Moj život u inostranstvu

01.08.2017 u 11:59

Bečki konobar koji nije kupio diplomu

Iako veliki grad za koji bi se moglo reći da nikada ne spava, ipak i Beč ima periode dana kada je izuzetno miran, a to se posebno primijeti u ugostiteljstvu. Takva je nedelja veče. Posle osma uveče rijetko ko ili skoro niko ne uđe u restoran u kome radim. Čak ni šef, koji može da uđe bilo kad sa svojim prepoznatljivim repertoarom psovki, ne dolazi nedeljom uveče. Opuštena atmosfera u „Marengu“, nekada eminentnom ugostiteljskom objektu a danas ekonomski skoro ruiniranom restoranu. Sjedimo i ćaskamo: Azra, kuvarica, Rajko, konobar, Besim, koji takođe radi kao konobar ali nije na dužnosti, pošto živi u istoj zgradi u kojoj se nalazi restoran svratio da prekrati vrijeme jer, kako kaže, to je jedino što ima u životu; i ja, diplomirani inženjer, malo igrom sudbine a malo sopstvenom voljom,

Moj život u inostranstvu

26.07.2017 u 13:37

Osveta direktoru lažnim porukama

Pre nego što sam krenuo u Kijev svratio sam u predstavništvo naše firme u Beogradu da preuzmem avio-kartu. Sekretarica me je pitala da li poznajem inženjere Simu i Radu. Rekao sam da ih znam jer sam sa njima radio u prethodnoj firmi. Ona mi je rekla da će firma i njih možda angažovati za poslove u Kijevu. Sima je bio na početku šeste, a Rada na kraju treće decenije života. U firmi se stalno pričalo o njima. On se ponašao dosta čudno. Prema mlađim kolegama posebno nekorektno, često bezobrazno. Prema nekim mlađim koleginicama je bio ciljno vulgaran i provokativan. Često je bio pod dejstvom alkohola i tokom radnog vremena, a posebno posle posla. Živeo je u privremenom naselju za smeštaj radnika. Pričali su da je tu živeo više od dvadeset godina. Imao je malo dužu kosu, a redovnim farbanjem je

Moj život u inostranstvu

20.07.2017 u 11:54

Šapat sa Kariba

Prilike se svakako ne ukazuju tako često. Tek ponekad u životu dobiješ na lutriji broj koji dobija. Život je rulet i svakome se bar nekad zalomi da mu se ta kuglica posreći i padne u pravo vreme na pravo mesto. Samo na Balkanu čini mi se i suviše mnogo ljudi ne prepozna taj dobitak. Ili nam se sreća čini toliko nestvarna da je tako velikodušno odbijamo i okrenemo joj leđa. Ili smo se možda previše svikli na svoje muke i boli i kada bi nas neko nekim čudom oslobodio od njih ne bismo više znali kako da živimo. Ponekad se pitam jesam li ja to više bežao ili jurio ka nečemu. Da li su me daljina, neizvesnost, nova lica i predeli mamili više nego što su me otac, za sebe i druge pretežak i bolesni ujak, sankcije, ratovi, krize, bombardovanja, korupcija, bolesti, nemaština, turbo-folk, ratni

Prijavite se na našu mailing listu