Kup.	Prod.	Sred.
118,07	118,78	118,42
103,85	104,47	104,16
104,12	104,75	104,44

Moj život u inostranstvu

02.02.2018 u 15:50

Branje jelki ispod Velebita

Prvo sam živjela u Hrvatskoj, u mom Potoku, malom ličkom selu smještenom u krečnjačkoj kotlini. Velebit nas je zaklonio od mora pa smo imali brdsko-planinsku klimu a na tankom sloju zemlje ipak se razvila gusta planinska šuma. Ta tamna šuma zimi je štitila seoce od jakog vjetra, davala ogrev seljacima. Najviše sam voljela da idem u šumu sa djedom Đurom. Bude zima, sunce sija, a snijeg kao da ima koru od kristala koji se presijavaju kao gomile sjajnijih dijamanata. Opremljeni za avanturu išli smo naći jelku. Djed u bucama, tankoj jakni, a ja, naravno, u punoj ratnoj opremi, debela jakna, rukavice, kapa, šal i sanke. Inače, sankanje je bio omiljeni zimski sport. Biraš brdo sa kojeg ćeš da se spuštaš, da je blizu kući, ali i da ima dobru stranu. Posle malo koračanja po snijegu

Moj život u inostranstvu

26.01.2018 u 11:41

Vredni profesor Miha

Započeti novi život na ruševinama onoga što je, uprkos silnim i slatkorečivim obećanjima polupismenih ideologa, propalo još „u garantom roku”, iznuđeni je poduhvat u kome se svako snalazi na svoj način, kako zna i ume. Sve te terete iznio sam i sâm, na svojim plećima lično, ali čovek nije drvo u šumi nego živi s ljudima gde ga neizostavno dodiruju, čak i kada se svikne na nevolje i slične sudbine i drugih. Omaleni Rus, siroti Miha, migrant koji je tek izašao sa kursa brzog učenja jezika jer mehanički precizno ali krajnje nezgrapno sklapa rečenične konstrukcije na svom novom jeziku – hebrejskom. Bio je svestan da je u „zadnjem vozu”, i spreman da učini bukvalno sve kako bi se odmah dokazao na svom prvom zaposlenju u novoj domovini. Mesec dana, nije ni odlazio u toalet po 12

Moj život u inostranstvu

19.01.2018 u 14:39

Crveni karpet od vola do vola

Moj život u inostranstvu je moja igra reči iz Rečnika grada u kojem živim, slikovnica uvezana sećanjem na grad iz kojeg sam otišao i pričama koje nam reči ispričaše. Ponekad me, Markoni, moj „nom de plume” zamoli da napiše uvod. Ovog puta, reče, o nečemu što postaje retkost – o lojalnosti. Loyalty – Lojalnost „Izvinite, jeste li vi onaj koji piše uvodnike Rečnika, upita me neki gospodin sedajući preko puta mene u Go trejnu za Oukvil. – Da, jesam“. – One Markonijeve uvode? – Da, da, to sam ja, klimnuh glavom. – Ali i ono ostalo iza uvoda. – Znači, Markoni je vaš nom de plume? – Pa, jeste, kažem skromno. Markoni je moj nom d plum. Kako ste me prepoznali, upitah radoznalo. – Markoni zvuči kao italijansko ime, a i vi ličite na pravog pravcatog

Moj život u inostranstvu

13.01.2018 u 12:04

Susret sa Harijem u holivudskom restoranu

„Drži se čvrsto mala, ovaj svet je lud, rekao bi čika Bukovski. Tog jedanaestog jula 2012. godine, bilo je paklenih 45 stepeni, asfalt je goreo, a ja sam sa beogradskog aerodroma otišla na dalje životno putovanje - daleki svet. Nikad neću zaboraviti taj dan. Kročila sam u avion ostavljajući onaj stari život, prijatelje, porodicu, domovinu koja mi je postala strana. Ostavila sam deo sebe, miris detinjstva, svoj jezik i običaje... Čini mi se da aerodromi nose tu gorčinu i tugu koja je poznata samo nama koji smo daleko. Ostalima, bezbrižnima, aerodrom je mesto transporta. U Srbiji, aerodrom je granica između novog i starog života, mesto gde se plače, rastaje, gde je izgubljena svaka nada. Kraj. Ali i početak novog, nepoznatog, rizičnog života. Ja bih rekla, sve je to avantura, i kad tad

Moj život u inostranstvu

06.01.2018 u 14:40

Neke bitke moraš sam da dobiješ

Oči pustinjske lepotice promenile su sjaj. Postale su odsutne, umorne, na momente zasuze. Tuga se uvukla u njih. Po prvi put od svog dolaska, Rebeka ozbiljno boluje od virusa nostalgije. Tuga je najteža bolest, ona prosto otvara vrata svakom zlu. A teško je tešiti i lečiti ako i sam boluješ. Znam ja dobro da se ne može pomoći uvek, da postoji granica do koje u životu patimo zajedno, da postoje predeli tuđe duše u koje se ne zalazi, da neke bitke moraš da dobiješ sam. I zato se trudim da dam uvek tu ali da me nema, a strah me je, odavno nisam imao šta da izgubim. Znam i da je ljubav igra koja pobeđuje samo dok razlike ne nadvladaju i dok život i realnost ne uzmu svoj danak. A razlikujemo se u svemu. U godinama, u nacijama, u verama, u razlozima za beg. Ja sam,

Moj život u inostranstvu

30.12.2017 u 10:40

Tuđina je mesto gde nastaju dobre pesme

„Kako je tamo, kako se živi, sigurno je bolje nego kod nas”. Ovo je samo jedno od sijaset pitanja koje sam dobijao poslednjih godina. Iako u tuđini, danas u vreme društvenih mreža i interneta, čovek ostaje „nakačen”, povezan i upućen u sve ono što se dešava u Srbiji. Ipak, ma koliko bili umreženi, imate osećaj da niste deo tog miljea, osećaj da je kod kuće sve stalo, da ček vas. Zato svoje veze i kontakte održavam jače i češće, sećam se ljudi koji mi nisu puno značili tokom većine mog života a nostalgija i sentiment stalno ponavljaju isto pitanje – Lepa moja Srbijo, zašto sam te napustio? „Eh to Brno”! Pa nije baš kao na filmu, ne bih se složio sa Mijom Aleksićem. Foto: Piksabej Čehe ne zanimaju ni moda, ni dobri automobili, ni sedenje po kafićima, ni pametni

Moj život u inostranstvu

23.12.2017 u 14:41

Svađa direktora zbog Tihomirove žene

Moji prvi dani u Jekaterinburgu prolazili su mirno i sporo. Sve je bilo onako kako mi je generalni direktor obećao, trebalo je samo priviknuti na novu sredinu. Na gradilištu smo imali menzu i jedna od kuvarica govorila je srpski. Jedan kolega mi je rekao da se zove Tamara, dosta dobro govorila je srpski. Njene koleginice zvale su je Bosanka. Kasnije sam saznao da joj je muž Srbin iz Bosne i da su 15 godina u braku. Šest godina proveli su u Bosni i ona je tamo dobro naučila srpski jezik. I njen muž je radio u našoj firmi. Nagovarala je muža da ne prihvati posao u Rusiji jer je želela da ostanu u Bosni. Tamo su imali svoju kuću, oboje su bili zaposleni, nisu mnogo zarađivali ali živeli su bez stresa. Muža je upoznala kada je radio u Jermeni preko jedne srpske firme. Kada se

Moj život u inostranstvu

24.08.2017 u 10:35

Pišite nam

Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje. Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, fotografije...

Moj život u inostranstvu

15.12.2017 u 10:39

Gibanica iz Izraela

Žena mi po cijeli dan nije kod kuće, sad čuva bebu mlade gospođe Vagner. Konačno se pronašla u nekom poslu. A ja u dokolici odlučim da nam pripremim gibanicu za laganu večericu. U marketu kupim ono što mi je u kući nedostajalo - gotove kore za pitu i sir „tvorog”. Ona koristi baš taj za izvrsnu sirnicu koju odavno nije pravila i tako spreman još nekoliko puta konsultujem svog generalnog savjetnika, gospodina „gugla”, čekajući na internetu vrijeme za svečano „otpočinjanje radova”. Ne volim izraelski „burekas” i ta njihova premasna lisnata tijesta, premda; ponekad petkom kupim četiri – pet malih burekčića punjenih gljivama ili krompirom, najređe sa sirom, a poželim ženinu pitu za koju je ona, s godinama, postala pravi majstor, razvlačeći jufke k`o da je - muslimanka!

Moj život u inostranstvu

08.12.2017 u 14:53

Sijuksi i Apači iz Nakova

Sve je počelo jednom tučom, davnih 60-tih godina prošlog veka, usred britanske muzičke invazije na Ameriku. U epskom dvoboju na ćošku Prve i Petnaeste ulice, dobro sam „isprepuc'o” Žarka Bulajića, mog druga, koga sam upoznao, kako mi se danas čini, pre nego što ću spoznati samog sebe, i sedam kolena, kako je on jednom izračunao, udaljenog rođaka. Imao sam četiri godine i bio na vrhu sveta. Ne, nije se to desilo u Njujorku, mada su paralele očigledne. Dogodilo se to u Nakovu, starom, nemačkom vojvođanskom selu, oivičenom visokim i snažnim, ponosnim jablanovima, bremenitim, mirisnim vinogradima i slatkim voćnjacima. U selu, tada utopljenom u moru blagorodnih polja kukuruza i žita. Selu sedam kilometara udaljenom od Kikinde i pola dlana od rumunske granice. Žarkovo i moje

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Prijavite se na našu mailing listu