Kup.	Prod.	Srеd.
117,23	117,93	117,58
97,22	97,8	97,51
105,71	106,35	106,03

Moj život u inostranstvu

05.02.2020 u 10:07

Živana iz „Njujork tajmsa”

Odaću vam jednu tajnu; ove priče izmišljam ujutru dok se brijem sa onom penom i pravim žiletom. Imam svaku moguću spravu koja radi na struju, ali brijanje je "po starinski". Valjda me vraća u vreme kada sam gledao kako deda veša ogledalce o tarabu, oštro brijač na kaiš, sapunja se četkom i onda se spretno brije. Kada je žilet nov obavezno se posečem, a to se desi i kada sam nervozan. Tako mi žilet ujutru postane instrument za merenje nervoze za taj dan. Upravo to se desilo ovog jutra - posekao sam se kada sam počeo da razmišljam o odjeku Noletove pobede. Pisao sam o tome u ovoj rubrici kada je on pobedio prvi put. A priča je bila o tome kako je meni kartu za prvi red dala firma kod koje sam radio, a onda sam hteo da tu lepotu vidi i moja supruga. Novakovi navijači ispred Arene u

Moj život u inostranstvu

31.01.2020 u 15:37

Praznik rada dočekasmo na Jalti

Nije bilo nimalo jednostavno doći iz Anape do Jalte, iako je relativno blizu. Kada se od Anape krene na severozapad, posle stotinak kilometara stigne se do moreuza koji spaja Crno i Azovsko more, a odvaja Rusiju i Ukrajinu. Sa ruske strane je luka Kavkaz, a sa krimske Krim a sam grad Kerč je desetak kilometara dalje od obale. Putnike je između ta dva mesta putnike prevozio trajekt koji je išao nekoliko puta dnevno. Međutim, otkada je Krim postao deo Rusije, situacija se potpuno izmenila. Saobraćaj iz Rusije prema Krimu koji je ranije išao preko Harkova, sada je preusmeren na prelaz Kavkaz - Kerč. Iako je povećan broj trajekata, danima se čekalo. Ako si pešak nema problema, ali vozila su morala da čekaju. Za boravak na Krimu odabrali smo Jaltu. Bez nekog posebnog razloga,

Moj život u inostranstvu

25.01.2020 u 10:53

Građanska klasa raspikuća i probisveta

Svuda prođi, samo kući budi, Tamo će te, uništiti ljudi, Ljudi...” (Bora Đorđević) Naša će polja ostati pusta. Pusta polja, puste kuće, zarasle u korove i kiselo drveće. Pusta sela i naselja. Pusta zemlja će ostati da nas pamti. I doći će neki novi ljudi, nadam se bolji od nas. Neki strani ljudi koji će umeti da vole i poštuju ono što su im ta polja dala. Neki bolji narod neke druge vere, neke druge rase, neke druge naravi, drugih navika, pobožnijih, čistijih, lakših. Naši su uspesi naša propast. Zavide potajno oni koji su ostali nama koji smo „na vreme pobegli”. Prikrivaju muku i bedu, kažu da im je lepo, nikada lepše, kažu da oni ne bi nikada, žale nas. A onda nas na kraju razdvoje od sebe, ili mi sebe razdvojimo od njih, i kao da nam nije dovoljno bede, muke i patnje,

Moj život u inostranstvu

17.01.2020 u 14:49

Tvoj posao je da mi kuvaš kafu

Dremuckao sam ispružen na drvenoj klupi u parkiću blizu Centurban ulice. Osetih nežnu ruku na ramenu koja me je više milovala nego budila. Otvorih oči i ugledah Radovanovu ženu Zoru. „Nemoj tu da spavaš, šta će svet da pomisli, `ajde sa mnom idemo kod gazde.” Nevoljno sam ustao i krenuo sa njom u restoran „Radovan”, koji se nalazio u Amsteljniku, blizu poznatog hotela „Amstel”. Kažem nevoljno jer sam pre desetak dana baš u njemu konkurisao za posao. Restoran koji na puškomet miriše na beli luk. Gazda Radovan bez okolišanja pitao me odmah čim sam ušao da li znam da oljuštim beli luk. Rekao sam da znam i odmah prionuo na posao. A on će na to reći: Ne, vidiš da ne znaš.” Foto Piksabej Tako sam izgubio posao kome sam se nadao jer sam na tabli ispred video da je

Moj život u inostranstvu

10.01.2020 u 12:17

Bogati se po kupusu prepoznaju

Sidnejski Sarihils danas je bezbedna zona. Do osamdesetih godina, kada su se ovde naselili japijevci, mladi ambiciozni ljudi sa željom da uspeju, nisam se baš olako usuđivala da tuda kročim nogom. Ali, od tada sve se promenilo. Sada slobodno šetam ulicama, između malih, slatkih kućica sa gvozdenim ogradama. U glavnoj ulici Sarihilsa, Burk, danas postoji biciklistička staza kojom jurcaju biciklisti sa pravom prvenstva, skoro kao brzi vozovi. Ko im se nađe na putu, loše mu se piše. Stvari su se stvarno mnogo izmenile. Uoči Božića šetam od Kraun do Oksford ulice, skoro da nema saobraćaja. Agresivne svetleće reklame, zagrljeni parovi koji se po malo zanose, očigledno malo pripiti, drže se za ruke, samci zagledani u svoj svet sede u pabovima sa otvorenim prozorima. Iz njih trešti

Moj život u inostranstvu

03.01.2020 u 20:41

Hoću da naučim srpski da razumem Kusturičine filmove

Moje kolege su počele da me nagovaraju da ja otvorim školu za strane jezike i da bi oni svi radili sa mnom. Odakle? Gde mi je novac? A drugi su mi govorili da ovde traje godinama da se nešto tako registruje. Krenem tako da se raspitujem kod javnih beležnika i svi oni, kao iz puške, mi govore isto. Prvo, hiljadarka dolara da se uopšte započne, a posle, ko zna, treba potplaćivati i da ne zaboravim da ja dolazim iz „zemlje u konfliktu”. Odustao sam, jer tog novca nisam imao, a da čekam mesecima bio bi veliki rizik. Nikada nisam voleo neizvesnost. Ali, pozva me sekretarica bivšeg instituta i kaže mi da postoji jedan jako solidan javni beležnik, da odem i do njega i dade mi adresu. Posle neprospavane noći ipak se odem i ponesem sve svoje dokumente. Lako pronađem tu kancelariju. Unutra

Moj život u inostranstvu

27.12.2019 u 10:02

Kad poreznici ceo institut izbace na ulicu

Bio sam Srbin koji je „privremeno” 13 godina živeo u Zagrebu, ali me sudbina 1991. vratila u Beograd u ono vreme kada mnogima nije bilo lako. Kao diplomirani profesor stranih jezika zaposlio sam se u jednoj privatnoj školi u Beogradu. Zarada nije bila dovoljna da bih pomagao finansijski i roditeljima koji su ostali u Zagrebu. Oni u domovinu Srbiju nisu mogli da se vrate bez vize, a kada su je dobili morali su u svom rodnom mestu da se prijave kao stranci. Takvi su onda bili zakoni. Shvatio sam da sam morao da pomognem i sebi i roditeljima. Jedna Meksikanka koja je radila kao profesor španskog u istoj školi, predloži mi da idem u Meksiko jer njima trebaju diplomirani profesori. Pozvala je odmah telefonom jednu koleginicu u institutu „Berlic” koja je odmah pitala: „Kada može da

Moj život u inostranstvu

20.12.2019 u 19:41

Bolje da pričam sa robotima

Zbog nesrećnog rata 1991. godine završio sam u Švajcarskoj. Ne, neću reći da sam zahvalan tadašnjoj hrvatskoj vlasti što sam napustio Hrvatsku i što sam tu gde sam, ali da nije bilo tog rata verovatno nikada ne bih napustio prostor Jugoslaviju „trbuhom za kruhom”. Nisam nešto vičan pisanju proze ili poezije, pripovetki, basni, romana. Slučajno, moj život je otišao u jednom drugom smeru. Ja pričam sa robotima, mašinama koje nam olakšavaju svakodnevni život, kompjuterima. Ponekad pomislim da je bolje tako. Kad vidim šta su ljudi u stanju da izgovore a da se pri tom i ne zacrvene, kada vidim šta sve tabloidi napišu samo da bi zaradili, samo pomilujem moga robota i zahvalim mu se na poslušnosti i učtljivosti. Posao me vodio po gotovo svim evropskim i dosta svetskih zemalja. Nekada sam

Moj život u inostranstvu

14.12.2019 u 11:03

Kakav Sveti Dimitrije ako si rođen u Austriji

Kada idete opet dole? Sigurna sam da je ovo pitanje kod nas „jugosa” u Austriji često koliko i pitanje: „Šta ima”? Postavlja se na slavama, žurkama, u kafiću, klubu, restoranu, kućnim posetama, pa čak i na poslu, iako su kolege uglavnom Austrijanci. Mene pitaše moje kolege Austrijanci, nakon što sam nagovestila da narednih dana neću biti tu, je l’ ideš opet dole? Odgovorih im ponosno da idem i ukratko objasnih kojim povodom. „Po pravoslavnoj veri i srpskom običaju svaka porodica ima svog sveca zaštitnika koji se svake godine proslavlja. Moja „nova“ slava je Sveti Dimitrije i proslavljamo je 8. novembra. Udajom za mog muža, prihvatila sam njegovu slavu, odnosno slavu njegove porodice.” Klimnuše glavom svi kao da znaju ili bar misle

Moj život u inostranstvu

07.12.2019 u 16:59

Naš pop dade obe kćerke za katolike

Golub, moj stariji drug, naučio me je kako se popravlja radio sa lampama. To je opredelilo moj život, postao sam elektroinženjer, najpre u Srbiji a potom i u Australiji. Evo tog razgovora - ja sam krenuo prvi: - Imaš li nekoga iz Engleske? - Kako to misliš, misliš li prijatelja? - Ne, ne, rođaka. - Pa malo je daleko. Da si me pitao imam li nekog iz Bele Palanke, lako bih ti odgovorio, ovako. - Engleska me zanima? - Dobro, nemam, hajde kaži šta si hteo. - Ne znam ni sam, savet, možda rame za plakanje... - Dobro, ko ti je iz Engleske? - Pa unuka! - Kako bre unuka, ti si sa Stare planine! Foto Piksabej Tako bi izgledao razgovor sa mojim dobrim drugarom Golubom, da je tu, ali s obzirom da je on „preko sedam okeana”, moram da se požalim vama, nepoznatim

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Prijavitе sе na našu mailing listu