Kup.	Prod.	Sred.
117,92	118,63	118,27
104,02	104,65	104,33
103,35	103,98	103,67

Moj život u inostranstvu

14.09.2017 u 11:45

Kidnapovanje radnika sa gradilišta

Bilo je to pred kraj moje druge godine u Ufi. Radovi na montaži grejanja i ventilacije postali su aktuelni, iako na jednom delu objekta nismo završili ni betonske radove. Tražili su se monteri i varioci i u Srbiji i u Rusiji. Jedan posrednik iz Beograda našao nam je grupu od oko dvadesetak radnika. Neki su bili varioci neki monteri, a neki, nažalost, ni jedno – ni drugo. Inženjer S. G., zadužen za te poslove, nije imao autoritet ni među kolegama, ni među radnicima. Uveliko se pričalo da on uopšte i nije inženjer. Za izradu boravišne vize na 90 dana bilo je dovoljno pozivno pismo koje su radile moskovske migracione agencije. On je insistirao da mu svaka tri meseca radimo takvu vizu, jer zbog porodičnih potreba mora često da ide u Srbiju. Avio-kartu je sam plaćao. Rukovodstvo firme

Moj život u inostranstvu

23.08.2017 u 11:01

Žigolo iz provincije

Pre nekog vremena od naših zemljaka saznajem da moj prijatelj Lemi živi u Trstu, da ima mali lokal. Ima kafe sa dva stola unutra i dva u bašti i tu se svi naši uglavnom okupljaju i sastaju. Odlučih jedne večeri da ga pronađem. Dok sam lagano išla ulicama ka toj adresi kao kaleidoskop ređala su se sećanja i slike tog neobičnog lika u svim bojama njegovog života. Valentina Terješkova je 48 puta obletela zemaljsku kuglu, a moj prijatelj Lemi tri puta toliko, ali u autu. Pojavi se niotkuda, iznebuha, u naš mali grad, đira crnim džipom i pravi krugove, a grad mali pa začas prođe sve ulice, da ga vide, manje da on vidi poznata lica provincije. Uvek isti ritual, nekoliko krugova lagano u trećoj i onda obavezan parking u centru. Važirajući se otvara vrata crne limuzine s talijanskim

Moj život u inostranstvu

16.08.2017 u 18:07

Molitva za M.

Meni je žao što ovo moram da kažem, ali reći ću ti, pa makar mi pljunula u lice. Ništa ne može da promeni činjenicu da je on mrtav, a da si ti živa. Da on ne diše, a da ti dišeš. I sama si u jednom trenutku, dok smo se sporo probijali kroz bremenite ulice, nabrekle žile ovog uzavrelog grada, u neverici, kao da si upravo otkrila poslednju veliku tajnu vaseljene, uzaludno hrabreći samu sebe glasno izgovorila, skoro panično vrisnula, da (gle, čuda) sunce i dalje sija. A odmah potom – samo si zanemela. Verujem da znaš ko je rekao da je ljubav sve ono što se svakodnevno dešava između dvoje koji se vole. Pa, imali li je? Da li još uvek postoji ta svakodnevica i među vama. Gde li su samo nestali „Barnes&Noble”, cafe latte, „Njujork tajms” i nežni miris knjiga u mirnim,

Moj život u inostranstvu

08.08.2017 u 11:55

Hanibal – Zemunac iz Pariza

Ko god je studirao jezike sa oduševljenjem posmatra kako mlađa generacija dodaje šatrovačke reči i izraze i time bogati jezičku strukturu kako bi je adaptirala modernom načinu života. Svi jezici imaju šatrovački, a francuska verzija izvorno podseća na govor naših Zemunaca koji neke reči izgovaraju naopako kako bi očuvali svoju specifičnost. Tako se formirao tzv. “verlan”, naopako izgovoren izraz “à l’envers” (vers-l’en) koji i znači naopako, usput obogaćen slikovitim izrazima i rečima iz maternjih jezika emigranata iz bivših francuskih kolonija. Na francuskom šatrovačkom se mogu čuti reči iz arapskog, engleskog, portugalskog, čitave serije afričkih jezika ili čak romskog, a iz našeg je preuzeta reč puška koja je sačuvala izvorno značenje. „Mladi koji govore “verlan” obavezno

Moj život u inostranstvu

01.08.2017 u 11:59

Bečki konobar koji nije kupio diplomu

Iako veliki grad za koji bi se moglo reći da nikada ne spava, ipak i Beč ima periode dana kada je izuzetno miran, a to se posebno primijeti u ugostiteljstvu. Takva je nedelja veče. Posle osma uveče rijetko ko ili skoro niko ne uđe u restoran u kome radim. Čak ni šef, koji može da uđe bilo kad sa svojim prepoznatljivim repertoarom psovki, ne dolazi nedeljom uveče. Opuštena atmosfera u „Marengu“, nekada eminentnom ugostiteljskom objektu a danas ekonomski skoro ruiniranom restoranu. Sjedimo i ćaskamo: Azra, kuvarica, Rajko, konobar, Besim, koji takođe radi kao konobar ali nije na dužnosti, pošto živi u istoj zgradi u kojoj se nalazi restoran svratio da prekrati vrijeme jer, kako kaže, to je jedino što ima u životu; i ja, diplomirani inženjer, malo igrom sudbine a malo sopstvenom voljom,

Moj život u inostranstvu

26.07.2017 u 13:37

Osveta direktoru lažnim porukama

Pre nego što sam krenuo u Kijev svratio sam u predstavništvo naše firme u Beogradu da preuzmem avio-kartu. Sekretarica me je pitala da li poznajem inženjere Simu i Radu. Rekao sam da ih znam jer sam sa njima radio u prethodnoj firmi. Ona mi je rekla da će firma i njih možda angažovati za poslove u Kijevu. Sima je bio na početku šeste, a Rada na kraju treće decenije života. U firmi se stalno pričalo o njima. On se ponašao dosta čudno. Prema mlađim kolegama posebno nekorektno, često bezobrazno. Prema nekim mlađim koleginicama je bio ciljno vulgaran i provokativan. Često je bio pod dejstvom alkohola i tokom radnog vremena, a posebno posle posla. Živeo je u privremenom naselju za smeštaj radnika. Pričali su da je tu živeo više od dvadeset godina. Imao je malo dužu kosu, a redovnim farbanjem je

Moj život u inostranstvu

20.07.2017 u 11:54

Šapat sa Kariba

Prilike se svakako ne ukazuju tako često. Tek ponekad u životu dobiješ na lutriji broj koji dobija. Život je rulet i svakome se bar nekad zalomi da mu se ta kuglica posreći i padne u pravo vreme na pravo mesto. Samo na Balkanu čini mi se i suviše mnogo ljudi ne prepozna taj dobitak. Ili nam se sreća čini toliko nestvarna da je tako velikodušno odbijamo i okrenemo joj leđa. Ili smo se možda previše svikli na svoje muke i boli i kada bi nas neko nekim čudom oslobodio od njih ne bismo više znali kako da živimo. Ponekad se pitam jesam li ja to više bežao ili jurio ka nečemu. Da li su me daljina, neizvesnost, nova lica i predeli mamili više nego što su me otac, za sebe i druge pretežak i bolesni ujak, sankcije, ratovi, krize, bombardovanja, korupcija, bolesti, nemaština, turbo-folk, ratni

Moj život u inostranstvu

13.07.2017 u 12:48

Prodao kravu da bi se našao sa ljubavnicom

Prvu vizu pred odlazak u Rusiju radio sam u policiji u Srbiji. Tada su još bili oni plavi (SRJ) pasoši. Ta viza je bila boravišna, ali smo na osnovu nje mogli da registrujemo boravak na određenoj adresi i da dobijemo radne dozvole. Dešavalo se da neki radnici napuste firmu pa ostanu u Rusiji i posle isteka vize. Nekad ih na terminalu prosto propuste, a nekad se dogovore sa carinikom, daju mu neku dolarsku novčanicu i on zatvori oči. U Moskvi su na aerodromima stalno patrolirali policajci i oni su lovili grešnike. Svakog ko je sumnjiv legitimisali bi i ukoliko ima bilo kakav osnov za kažnjavanje koristili su ga da zaprete nekom kaznom. Onda bi naš čovek počeo da moli, da nudi novac i u većini slučajeva oko sume bi se dogovorili. Bilo je slučajeva da policajci pokušavaju da zbune i one kod

Moj život u inostranstvu

07.07.2017 u 12:00

Majko, pogrešili ste broj ovde je Majomer Rejdžik

Moj život u inostranstvu je moja igra reči iz rečnika grada u kojem živim, slikovnica uvezana sećanjem na grad iz kojeg sam otišao i pričama koje nam reči ispričaše. Ponekad, Markoni, moj „nom de plume“, napiše uvod. U slobodno vreme on luduje za dugačkim rečima. MARKONIJEV UVOD (ASOCIJACIJE) Obožavam da nekoliko reči spojim u jednu. Nešto kao moj idiom: „Lastbutnotleast” (poslednje, ali ne i najmanje bitno) radim to (kad sam negde između Male Krsne i Velike Plane – moj put od Toronta do Okvila) skoro svakodnevno. Užasno volim duge reči. Asocijacijom ih lakše upamtim. Sedim u čekaonici „Toronto dženeral hospitala” (zbog onog „dženeral” generalno se osećam ugodno). I razmišljam kako je reč „kolonoskopija” divna, zagonetna reč. Od koliko slova je satkana? Na

Moj život u inostranstvu

30.06.2017 u 12:14

Mit o Nakovu

Postoji neumirući, večan, neuništivi mit o Nakovu, prema kome nema tog kontinenta ili te države na zemaljskoj kugli (sem valjda Francuske Gvajane) u kojoj jedan Nakovčanin na ulici, benzinskoj pumpi, aerodromu, u toaletu, sumraku, mraku... slučajno nije sreo drugog. Nikada u to nisam verovao. Nikada, sve do te sudbonosne večeri... U restoran „Jugo in” u Čikagu u kome radim ulazi grupa ljudi različitih godišta. Na čelu „vođa puta”, stariji gospodin. Na sasvim solidnom srpskom jeziku sa lalinskim naglaskom kaže mi da je na večeru izveo svoju porodicu. Pitam ga odakle je. – Ja sam banatski Švaba iz jedno malo selo – odgovara, a mene naglo preplavljuje neobuzdano, divlje uzbuđenje. Obuzet sam nekakvim čudesnim, nepogrešivim predosećanjem, a srce hoće da iskoči iz grudi. –

Prijavite se na našu mailing listu