Kup.	Prod.	Sred.
117,95	118,66	118,3
100,9	101,5	101,2
104,86	105,49	105,18

Moj život u inostranstvu

05.05.2017 u 11:52

Srbija u snovima

Zraci oktobarskog sunca obasjavali su riđu kosu i davali smaragdni odsjaj pogledu zelenooke pustinjske lepotice. Subota, nepisani dan za naš mali ritual ispijanja kafe i čaja. Oblačići isparenja jake turske kafe i čaja od lotosovog lišća ukrštali su se iznad malenog stočića. Samo kafa pripada meni, pomislih, a ona, ona će biti tu dok god budem uspevao da je kradem. Ništa ne prija tako kao lepota koja boli i sreća koja preti da svaki čas izmakne iz ruku... – Opet si sinoć pričao u snu – rekla je cedeći komadić limuna u šolju sa čajem. – Na srpskom ili na engleskom? – Srpskom, biće da si opet sanjao Srbiju umesto mene – zadirkivala me je. – Tebe bih radije zadržao na javi. A i Srbiju najviše sanjam kada sam budan. Nedostaje li ti često Izrael? – Ne znam, ponekad, ali svakoga

Moj život u inostranstvu

28.04.2017 u 16:50

Potraga za eliksirom mladosti u bazenima na Floridi

Južni deo Floride privlači „zimske ptice selice”, koje ga nasele odmah čim im u zavičaju prođu topli dani. Bogati, bogatiji i najbogatiji starci migriraju uglavnom iz Kanade i severnijih američkih ledara, naseljavajući u jatima tople i mirnije oaze između Majamija, Tampe i Orlanda. Tu odzimuju, pa ponovo, s kasnog proleća protegnu krila da obiđu poslove, investicije i unuke gore severnije. Veća koncentracija starije i bogatije gospode valjda ne postoji na trećem mestu osim u Boka Ratonu i na Delrejskoj plaži, na istočnoj obali Palm Bič opštine. Tu se gnezde apsolutno privilegovani, maženi, paženi i tretirani na način da potroše veći deo svog bogatstva na skupe medicinske tretmane po bolnicama, institutima i klinikama kojih ima nekoliko desetina puta više nego škola svih

Moj život u inostranstvu

25.04.2017 u 14:30

Lažna biografija, obećanja i video-snimak

Kad sam počeo da radim u Ufi, sekretarica je bila jedna prijatna, vesela devojka. Zvala se Guzelj. Imala je kratke noge, beo ten, zelene oči i prirodno smeđu, malko talasastu kosu. Bila je tatarske nacionalnosti, a njeni preci vekovima su živeli Baškortostanu. Imali smo lepu kolegijalnu saradnju. Na pauzama smo, često pijući čaj, razgovarali o temama koje nisu vezane za posao. Pričala mi je da je sa roditeljima nekoliko godina živela u Istanbulu. Želeli su da napuste Rusiju i integrišu se u tursko društvo. Roditelji su smatrali da je Turska perspektivnija od Rusije, ali su se ipak vratili jer nisu bili zadovoljni, a imali su i navike koje su ih vezivale za Ufu. Guzelj je imala je četiri brata, ona je bila najmlađa. Najstariji je ostao u Istanbulu. Dvojica braće su živela u

Moj život u inostranstvu

19.04.2017 u 14:10

Služio sam Tačerku, Mejdžora, Spilberga, Kruza, Madonu

Godina je 1987. Radim kao konobar u restoranu „Plavi Jadran”, nekadašnjoj čuvenoj „Grčkoj kraljici” u Knez Mihailovoj u Beogradu. Dolaze tu propali pisci, pesnici, slikari, kvaziintelektualci razoreni neuspehom, pićem, usamljenošću. Nekoliko puta po završetku posla obilazim s njima beogradske „poslednje šanse”, ali, s obzirom na to da retko i malo pijem, ne odgovara mi njihovo društvo. Previše su bučni, suviše pijani i strašno bulazne, da bih mogao da ih slušam i da bih se osećao prijatno u njihovoj blizini. Tako će se moj noćni boemski život završiti praktično pre nego što je i počeo. Sakupljaju se u kafani i studenti obližnjih Filozofskog fakulteta i Fakulteta likovnih umetnosti, njihovi profesori, slavni boemi poput uvek vidljivo pijanog, preglasnog, za svađu stalno raspoloženog

Moj život u inostranstvu

14.04.2017 u 14:21

Mala Krsna i Velika Plana u Torontu

Sećate se mog Markonija? Zove baš na „Femili dej” i kaže: Čujem brate, patiš se sa uvodom za tvoj „Rečnik”. Stavi mene u uvod, šta fali? Ali imam uslov – moraš napisati Markonijev uvod. Može, kažem. Evo ti uvod: MARKONIJEV UVOD (KAKO UPAMTITI REČI) Zahvaljujući odluci većine od 51 odsto mog druga, što je sasvim dovoljno za odlučivanje i u velikim kompanijama, dobio sam ovaj uvod. Čitajući komentare kako je sve ovo što se piše „čista zezancija”, ne bih se složio sa tom konstatacijom, nisam konformista. Ali se slažem da je život ponekad takav. Evo. Moj primer. Ko nije čuo za Malu Krsnu i Veliku Planu? Koliko mojih „Malih Krsni – Velikih Plana” stane u Toronto? Koliko ja moram da prođem Malih Krsni i Velikih Plana do Oukvila, tim vozom. Kad idem na

Moj život u inostranstvu

11.04.2017 u 11:51

Jutro u nemačkoj bolnici na kraju puta

Pola šest ujutru. Na mobilnom zvoni sat. Napolju je mrak, a u sobi hladno. Otvara oči. Bole ga mišići ruku i nogu. Ustaje, otvara vrata od spavaće sobe. Kupatilo, brijanje u polumraku, mehanički potezi brijača i četkice po ko zna koji put prave iste pokrete. Rukom poteže ka mestu ge je sinoć ostavio odeću. Jedan pregib kao naklon, pa drugi i – obučen je. Doručak: jede ovsanu kašu sa mlekom. Svakoga dana. Uzima jaknu. Hladno je i dalje. Otvara vrata i silazi niz stepenice. Otključava ulazna vrata i oseća hladan vazduh. U tom trenutku je potpuno budan. Seda u kola. Pali se muzika i svetla. Već zna šta ga čeka u sledećih 45 kilometara istočnovestfalskog mračnog krajolika u rano jutro. Kiša ga prati celim putem. Posle 35 minuta je pred poslom. Gleda na sat, sedam i pet.

Moj život u inostranstvu

05.04.2017 u 11:47

Kako se postaje hadžija

Dođe tako čovek u godine kada poželi da izvuče pouke i razmisli o svojim izvorima, lutanjima i odredištu. Okrene se oko sebe, osvrne se na svoj život i zapita da li je makar delimično postigao ono čemu se od detinjstva nadao i šta mu je još ostalo od planova da ostvari. Ukoliko ni najbliži ne uspeju da mu daju prave savete pa moradne da se obrati sopstvenom srcu, poželi da se obrati onome ko ga poznaje bolje od njega samoga kako bi raščistio šiblje nakupljeno na putu i pronašao izlaz iz začarane šume u kojoj se izgubio. Zbog svega toga odlučih da posetim Jerusalim, Božji grad u centru sveta oko kojega su se posvađale svetske religije i u kome se nalaze odgovori na sva pitanja. Pronađoh avionsku kartu za Tel Aviv i hotel u aveniji sultana Saladina pored Herodove kapije na ulazu u stari grad.

Moj život u inostranstvu

31.03.2017 u 12:25

Plave ribe na Kozjem ostrvu

Plaže, divne i čiste, gotovo netaknute u svojoj prirodnosti i lepoti. Svaka je pomalo drugačija, bar za nijansu, a neke su drastično različite. Jedne deluju pitomo, a druge divlje. Na zapadnoj obali su uglavnom divlje. Kada sam prvi put ugledala jednu takvu koja se zove Piha, imala sam asocijaciju na grotlo Danteovog „Pakla”. Taj dan je bio koban za neoprezne plivače na pomamnim Pihinim talasima. Surferi tu dolaze kao na hodočašće, kad su talasi najveći i najuzburkaniji. To im povećava nivo adrenalina i takvom užitku ne mogu da odole. Pesak može biti od gotovo čiste bele boje, do potpuno crne. Na Muruvaj plaži je crni, svetluca, ali strašno peče, mnogo više privlači sunce zbog tamne boje. Jedino na njega nisam mogla stati usred podneva bosom nogom. Neke plaže su tako divne, sa

Moj život u inostranstvu

27.03.2017 u 11:48

Rastanak sa „holdenom”

„Holden” je bio iz 1982. godine, a On u 81. godini života. I tu se put završava jednom od njih dvojice – „holdenu”, manuel, zlato metalik boje, svoje krugove je istrčao. Njemu je ostalo još koraka. Sin ga je još pre desetak godina ubeđivao da „holden” zameni „tojotom korolom” – hečbek, automatik. Otac je odlučno odbio. Prvo, „holden” se još drži, malo mu volan više trese, više troši ulja i benzina, a motor se počesto oglasi i blagim trokiranjem, ali ide. A da On potegne svoj zdravstveni bilten, svi bi se čudili da još ide. Odlučno je odbio, govoreći: – Neću automatik, pa da me auto vozi, hoću manuel da ga ja vozim i da u tome uživam. Kao što znaš, lista mog uživanja je dobro skresana. I „holden” i ja se polako gasimo i dotrajavamo. Malo je preteklo. I nastavili su zajedno, pa

Moj život u inostranstvu

20.03.2017 u 12:20

Ništa dušo, sreo sam zemljaka

Rebekin let iz Amsterdama kasni pa sedim ispred izlaza na terminalu broj pet, na aerodromu O’Hara u Čikagu. Po ko zna koji put sam ovde. Dočekujem, ispraćam, dolazim, odlazim, vraćam se... Stojim i razmišljam... zašto li me voli ta mlada Jevrejka? Šta li to zelenooka pustinjska lepotica vidi na srpskom emigrantu koji osim nekih, za nju čudnih priča iz mladosti (koje ona uvek pažljivo sluša), kafanskih poslova i poduhvata i prilično ciničnog pogleda na svet i nema baš puno šta? Je li to ljubav ili igra senki i strasti koja traje... Ona ne govori a ja se ne usuđujem da pitam, pa tako kradem njenu mladost, osmehe i poglede dan za danom skoro cele dve godine. „Dobrodošao”, čujem u jednom trenutku. Okrećem se i vidim mladića koga dočekuje rodbina. Dvadesetak mu je godina. Uplašen i uzbuđen,

Prijavite se na našu mailing listu