Kup.	Prod.	Srеd.
117,24	117,94	117,59
96,63	97,22	96,93
108,74	109,4	109,07

Moj život u inostranstvu

22.01.2021 u 18:11

Pod maskom sam najbolje zarađivao

Život je ciklus u bezbroj etapa, a moja tri životna perioda dosta su simetrično raspoređena. Ovaj najduži, izraelski, definitivno će biti moja starost u kojoj se podnose svi završni računi. Čak i oni kada su djetinjstvo i mladost bili iznad svake druge potrebe i interesa. Moja druga trećina je bila prelijep cirkus u predvorju raja, u čijem sam finišu preživio rat, a treća je započela 1995. godine na ovom mom drugom kontinentu gde u januaru, uoči 67. rođendana, dočekujem i penziju. Predugo sam sanjao neki omanji prijatan stančić, tamo u zavičaju u koji će mi, kad god im se prohtije, svraćati moja preostala rodbina, prijatelji, unuci i djeca... Ali, neka smo mi samo živi, zdravi i čiste savjesti. Makar i ovdje, na ovom mom drugom kontinentu. I da možemo, ako ništa

Moj život u inostranstvu

16.01.2021 u 17:38

Jedno jutro u Pekingu

Dalida me čeka u BMC-u, moram da požurim. Gledam šta ću da obučem, neko kuca na vrata. Dostava sa Taobao, obožavam Taobao, sve što nisam ni znala da postoji može tamo da se nađe. Uzimam masku i izlazim iz stana, pozdravljam baku komšinicu i njenog unuka u prizemlju. Svakog dana rade zajedno, skupljaju i preslažu plastične boce. Baka je stroga, osetim to u tonu kojim mu se obraća, svakodnevno su zajedno dok su mu roditelji na poslu. Pozdravljam portira na kapiji, i on pozdravlja mene. Stalno je nasmejan, živi tu u sobi iza portirnice, uvek je na poslu i uvek je nasmejan. Jednom mi je pomogao da pronađem paket koji mi je stigao a nisam znala gde su ga ostavili. Ja mu se obraćam na engleskom, mogla sam slobodno i na srpskom, a on meni na kineskom. Razumeli smo se savršeno! Već sam na

Moj život u inostranstvu

09.01.2021 u 18:01

Rikardovo vino za Božić

Te godine su mi supruga i deca otišli u Srbiju za Božić, a ja ostadoh sam u Melburnu. Kolega sa posla, Čileanac Rikardo, na moje iznenađenje, pozvao me da dođem kod njega na božićni ručak. Na najlepši način sam ga odbio, osećao sam se malo neprijatno, nisam želeo da im smetam jer Božić se ovde proslavlja samo u krugu najuže porodice, a ja sam mu suprugu i troje male dece znao samo iz slika i priče, a i živeo je na drugom kraju grada pa me je i mrzelo da tako daleko idem. Rikardo je kao i većina Latinoamerikanaca katolik i to onaj, što bi rekli zagriženiji, a sa posebnim poštovanjem za svetog mu oca Papu. Kad sam ga odbio bio je toliko navalentan („žalosno je da budem sam za Božić, pričao sam deci o tebi, volela bi da te vide”), pa sam na kraju odlučio da se žrtvujem i odem.

Moj život u inostranstvu

01.01.2021 u 18:36

Šaljemo ti Če Gevaru da se podmladiš

Silno je padao novi sneg dan uoči predskazivanog smaka sveta za petak 21. decembra 2012. godine. Pravi blizard – najava da će do smaka zaista doći? Od čega čovek strepi, ako uopšte strepi, pred mogućom kataklizmom? Od kratkovekog prizora užasa? Od zamišljanih bolova u času nasilne smrti? Danas ili sutra sve će za njega ionako nestati. Nestaće zauvek. Jednom, svakako, zaustaviće se isplata novca iz penzijskog fonda na moju adresu. Zajedno s mojim ja nestaće moji suvenirski fudbali u podrumu, moje voćke u dvorištu (jesam li ih uzalud posadio?), moja polica s meni dragim knjigama, moj dnevnik o životu u emigraciji, u kojem sam nepatvoreno svoj. Na taj crni petak, negde oko podne, zazvonio je telefon: Brankica – došla bi predveče do nas u En Arbor, sa Srkijem, da zajedno „proslavimo”

Moj život u inostranstvu

25.12.2020 u 16:24

Danas mi je i rodno mesto inostranstvo

Prelazim međunarodnu granicu dok polako pada mrak, samo pet minuta nakon što je istekao zeleni karton sa osiguranjem za iznajmljeno vozilo sa zagrebačkim tablicama. Ulazim u Evropsku Uniju. Graničar rutinski pregleda naše francuske pasoše i gepek i sa osmehom reče: „Uživajte”. U svojoj sopstvenoj zemlji prelazim granicu i vadim strani pasoš, a duša me boli. Dok smo se vozili kroz zapadnu Hercegovinu, u mislima mi se vratiše stihovi Zabranjenog Pušenja „Sletio sam na aerodrom u Čitluku...” Baš kao što su i predvideli, region se toliko razvio da mu samo još fali i aerodrom. Pored nas su kao oblaci promicale prelepe vile i bašte, hoteli i skupa vozila. Sve do ovog leta nije moglo da se prođe od turista, ali je pandemija korone ispraznila hotele, spustila cene i blokirala naše

Moj život u inostranstvu

18.12.2020 u 16:39

Maorska haka u srcu Londona

Učiteljicu Emili pamtim po širokom osmehu i raširenim rukama u koje su prvačići Osnovne škole Belmont u Takapuni, u Oklandu na Novom Zelandu, rado uskakali i osećali se sigurnim, zadovoljnim i srećnim. Pamtim je i po dužoj vezi sa građevincem Nikom uz koga je neprestano jurcao Džimi, border koli koji je svoju superenergiju praznio i rasipao po širokom, školskom, sportskom polju. Nik je stanovao na kraju školskog sportskog terena u niskoj, beloj kući limenog krova, tipičnoj za staro jezgro Oklanda. Tu na obodu polja blizu škole sam ga redovno sretao. Od njega sam učio tajne građevinskog umeća, da život ne treba preozbiljno uzimati i da se konačno pomirim sa prosečnih 200 kišnih oklandskih dana godišnje, ako nameravam tu ostati. Pričao mi je o kupljenom placu na sredini

Moj život u inostranstvu

11.12.2020 u 18:50

Gledaju na nas kao mulj sa dna kace

Pre par nedelja sedeo sam na mom malom jedrenjaku sa drugom i sinom od godinu i po. Nismo jedrili. Slušali smo rege, pijuckali kafu iz termosa i pričali. Kad smo završili, krenuli smo do auta. Vrata marine su bila otvorena jer je neki stariji Šveđanin uzimao kolica sa druge strane ograde gde je bio parkiran auto. Kad je video kako dolaze „crnomanjasti”, stade čovek na sred prolaza i upita: „I ko ste sad pa vi”? Gledao sam ga zbunjeno. Prva pomisao mi je bila da je neka šala. Vidi valjda da dolazimo sa broda, nosim dete u naručju i ranac na leđima, a drugar nosi ručni frižider. Dešava se da Šveđani hoće ponekad da se našale tako provokativno. Nastade tajac. Gledao sam ga pet-šest sekundi bez reči. Pokušavao sam da mu pročitam facu. Tražio u licu najmanji gest šale. Početak

Moj život u inostranstvu

06.12.2020 u 16:26

Kažite da ste Srbi, izbegavajte reč Jugosloven

Deda Drago je imao sreću, ili nesreću (kako se uzme) da ga život veže za suprugu Srpkinju. Preživeo je sve ratove devedesetih, hodajući po tankoj žici sukoba između Srba i Hrvata kao one akrobate sa dugačkom motkom. Moj brat je prošao mnogo gore - supruga mu je otišla u „zenge” i on je morao natrag u Niš. Sada jednom godišnje ode na ćerkin rođendan u Kutinu. Za pravo čudo u Australiji ti ratovi prošli su neočekivano mirno. Narod se ovde podelio mnogo pre nego što se raspala nesrećna zemlja. Svaki od njih je imao svoju crkvi,udruženje, prodavnicu, pa čak i naselje, u kome se osećao kao kod svojih. Godinama uspostavljani red povremeno su rušili hrvatski ekstremisti, ali se ponovo sve vraćalo u „normalu”. Bili su komšije koji se vole i mrze u istom vreme. Onako

Moj život u inostranstvu

29.11.2020 u 16:05

Heroj na obali Crnog mora

Posle kraćeg i neuspešnog cenkanja sa taksistom na stanici u Jalti, ušli smo u autobus, i posle dva sata stigli u Sevastopolj. Uz Lenjingrad, Staljingrad i Odesu, jedan od prva četiri grada heroja u SSSR-u. Da istorija nije štedela Sevastopolj svedoče spomenici, biste, spomen-ploče i razna obeležja vezana za rat, kojih ima na svakom koraku. Na ovom mestu, negde u petom veku pre Hrista, Grci su osnovali grad Hersones, koji je, uprkos brojnim razaranjima, opstao dve hiljade godina. Turci su krajem 15. veka na Krimu je formirano Krimsko hanstvo, gde su većinom živeli Tatari koji su, kao turski vazali, učestvovali u ratovima protiv ruskih, ukrajinskih i poljskih zemalja. Ruska vojska, krajem 18. veka zauzima Krim, istiskuju tursku i prave svoju moćnu Crnomorsku flotu. U

Moj život u inostranstvu

20.11.2020 u 16:13

Loša kafa u carstvu Inka

Četrdeseta je na pragu a tek sam na početku. Koliko je ovaj svet veliki i koliko u njemu zemalja ima. I koliko mesta koja se moraju obići. U praskozorje, malena autobuska stanica u Banosu izgledala mi je kao centar sveta i činilo mi se da se svi putevi baš ovde ukrštaju. I ponovo taj prelepi osećaj neizmerne slobode, slobode da se uradi bilo šta, da se bude bilo gde, da se opet ne mora ni raditi ništa, niti biti igde. Vratio sam ključ na recepciji malenog motela, prešao preko puta do stanice i zagledao se u imena gradova i datume polazaka autobusa ispod njih. Šetao sam tim hodnikom razmišljajući da li da svraćam u Rio Bambu i Kvenuku, ali mi se na kraju, ipak, učinilo da je najbolje da produžim do Ganajakila, a onda pravac Montanita. Na jednom od šaltera izvadio

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Prijavitе sе na našu mailing listu