Историја српских Јевреја кроз новинске ступце

Поставка која обухвата преглед јеврејске периодике у Србији од 1888. до 2016. године значајна је зато што је њоме први пут на увид јавности стављена целокупна историја јеврејских публикација на нашем поднебљу, која је резултат истраживања ауторке изложбе Биљане Албахари. До 23. септембра посетиоци НБС-а моћи ће да виде примерке часописа, новина и јеврејских календара, који су за ову прилику допремљени из архива НБС, јеврејске заједнице и приватних колекција. Грађа обухвата махом периодику из Србије, али и са целог бившег југословенског простора, као и публикације које су издавали југословенски Јевреји по одласку у Израел после 1945. године, настојећи да очувају везу с бившом домовином.

Од првог листа „Ел амиго дел пуебло” (Народни пријатељ) – месечника на ладино језику покренутог у Београду 1888. године – у претходних безмало 130 година евидентирано је 76 различитих публикација јеврејске заједнице у Србији и бившој Југославији, а шест њих и даље излази.

У почетку, ови часописи су имали углавном информативни, културни, поучни, верски, породични и пригодан карактер. Ентузијазам који је пратио њихово оснивање описује Самуило Алкалај, један од оснивача јеврејског клуба „Заједница”, у којем се окупљала јеврејска, али и српска омладина, и који је 1906. покренуо истоимени лист. Алкалај бележи да је „Заједница” садржавала и поучне и забавне чланке, а „растурана је и међу онима који нису били чланови”. У почетку, „из скромности или бојажљивости”, сарадници се нису потписивали именом и презименом, већ иницијалима. Био је то први јеврејски часопис у Србији писан на српском језику и ћирилицом. Али не и једини – после њега покренут је поменути годишњак „Меранос”. Како је дошло до његовог оснивања?

– За време уставобранитеља (1842–1858) Јеврејима је декретом био забрањен рад у местима и варошима у унутрашњости Србије. То је значило да би морали да се преселе у Београд, напусте наслеђе предака и почну живот из почетка. Зато је неколико стотина чланова јеврејске заједнице широм Србије одлучило да пређе у православље – објашњава ауторка изложбе.

Њихови потомци, да би сачували своју културу, традицију и порекло, почели су да издају „Меранос”, по свему судећи у првој деценији 20. века.

Овај лист један је од раритета изложбе, који нису забележени ни у српској националној библиографији периодике, али их је ауторка Албахари открила припремајући поставку. Међу експонатима има оних који су штампани на ћирилици, латиници и хебрејском писму, као и на српскохрватском, мађарском, немачком, француском, јидишу и ладино језику, или су вишејезични. Представљена периодика обухвата информативну, политичку, забавну, па и спортску штампу, попут новосадских недељника на мађарском „Јуда Макаби” и „Макаби спорт”, књижевне часописе, омладинске листове... Поједини часописи нису осванули на изложби, али је прича о њима такође занимљива, јер су их објављивали Јевреји, официри Југословенске краљевске војске, и то у ратном заробљеништву у немачком Оснабрику после Априлског рата. У том логору, каже Биљана Албахари, обрели су се сви официри Војске Краљевине Југославије, међу којима и 400 Јевреја, заточених у бараци број 37 и соби седам. Они су у Оснабрику покренули часописе који су се, симболично, звали „Тридесет седам” и „Седам”. Изашло је укупно тридесетак бројева.

– Занимљиве су и интерне новине које нису имале назив, а издавали су их за време Другог светског рата јеврејски заробљеници у италијанском конфинацијском логору Сумартин на острву Брачу. То није био прави логор, већ је у њему било делимично слободно кретање, а многи од тамо одведених Јевреја касније су прешли у италијанску окупациону зону и умногоме преживели – објашњава Биљана Албахари.

Богатство различитости

Поставка „Листање времена” указује на значај који су Јевреји имали у верској, политичкој, културној, уметничкој, научној, привредној и војној историји Србије, сматра рецензент изложбе, историчар Дејан Ристић.

„Она сведочи и да су овдашњи Јевреји, остајући верни свом идентитету,

истовремено искрено пригрлили особености и вредности аутохтоног становништва међу које су се досељавали. Поставка указује и на богатство

различитости ових простора, које представља једну од најдрагоценијих карактеристика савремене Србије”, закључује Ристић.