Шта је Калабић писао Крцуну

Међу документима које је Безбедносно информативна агенција доставила Републичком јавном тужилаштву у вези с откривањем чињеница о погубљењу и сахрани Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, налазе се и писма којима се Никола Калабић, командант краљевске гарде, обраћа Слободану Пенезићу Крцуну, једном од кључних људи Удбе у Србији. Писма би наредних дана требало да буду достављени историчарима из комисије који би требало да утврде да ли су аутентична.

У првом писму, насталом крајем децембра 1945. године, Калабић веома опширно износи своја виђења и ставове о равногорском покрету, борби, рату.

– Прво, најдуже писмо говори о томе да је Калабић био у затвору Озне за Србију и из њега се може индиректно закључити да је пристао на сарадњу са органима Озне. Калабићева писма говоре о његовој евидентној улози у хватању Драже Михаиловића која је често била оспоравана – каже за „Политику” др Бојан Димитријевић, историчар, иначе члан Комисије за откривање истине у вези са смрћу Драже Михаиловића.

Интересантно је да су два писма написана истог дана, 3. априла 1946. године, а да их је Калабић потписао својим псеудонимом – Слободан Ранковић. Писма су различитог садржаја, а упућена су Владану Бојанићу из Озне и Слободану Пенезићу Крцуну.

(/slika2)У писму од 29. априла 1946. Калабић моли Пенезића да му омогући да славу проведе на слободи и позива га да са Александром Ранковићем (у писму је наведен под псеудонимом Марко) присуствује слави.

„Ово је моја братска молба и држим за сигурно да је Марко одбити неће. То је први део молбе, други део тиче се пара и спремања печења прасета, колача, жита, свеће и др. То бих ја са Бојанићем свршио. Спремање би преузела бригу брице нашега жена, која нема појма ко сам ја”, наводи се у писму.

Најзанимљивији део у документу јесте онај у коме Калабић уверава Крцуна да у случају Драже Михаиловића може да има потпуно поверење у њега и да о томе обавести Ранковића.

„Са моје стране, из мојих уста неће изаћи тајна о тој ствари – па ако треба и живот свога, ни мојој другарици – жени никада о томе ни речи; тајна ће са мном у гроб отићи. За горње речи дајем Вам моју часну реч, а Ви сте се уверили шта значи моја реч.”

У најдужем писму, писаном 19. и 20. децембра 1945. године, Калабић на готово десет страница детаљно говори о рату: „Све нас присталице Д. М. без обзира назвали сте немачким сарадницима, господо то сарадништво је тако мало, мизерно, неупадљиво бар у Србији и Босни да народ то није замерио, јер је народ тражио од Чиче да се сачува жива снага, имовина и др. у чему је се успело потпуно, бар народ то признаје.”

Калабић ово писмо завршава речима: „Бог ми је сведок да желим добро свом народу.”