Чекајући Пиксета

Елем, многи и дан-данас думају како је распад давно починувше СФРЈ отпочео на фудбалској утакмици Црвена Звезда – Динамо, на Максимиру 1990. Мислим да ту има неког ђавола од истине, јер фудбал заиста јесте најважнија споредна ствар на свету – што ће рећи, много важнија од секса и парламентарне демократије заједно. Управо тако. Та уличарско-ливадска игра је толико важна и утицајна да је, веровали или не, породила и фамозну политичку коректност! Боље би вам било да поверујете, горке истине се лакше гутају уз охлађени пелинковац. Али, за неверне Томе, Воје, Борисе и остале млађане, ево, Магични ће сада испричати како је све почело...

... Дакле, судија Тејлор, типична енглеска пуњена птица, свира крај првог полувремена финалне утакмице на СП "Минхен ′74". Остаје на центру и чека да играчи напусте терен. Прилази му Јохан Кројф и креће са царском тирадом. То траје док обојица корачају према излазу. Свима је јасно о чему се ради. Кројф је свестан да је већ унапред одлучено да тадашња Западна Немачка – из разлога денацификације хладног рата – мора да победи, али не одустаје од жестоких приговора због измишљеног пенала који је досуђен у корист Немаца. Запамтио сам и презиме тог швапског падавичара: Хелценбајн – велики претходник Фелера и Клинсмана. Запамтио сам и његово пимплање лопте на ивици шеснаестерца, немоћно заношење лево-десно, тамте-вамте, док му се Холанђани зналачки склањају, схватајући с ким имају посла, и како крути Немац покушава са три ноге да се пробије кроз противничку одбрану и на први контакт изводи "скок с непостојеће трамбулине". Али, више од свега, запамтио сам тај бес и немоћ највећег фудбалера свих времена; како судији пластично описује Хелценбајново фолирање, гестикулирајући рукама, очима и језиком – попут неког хип-хоп свештеника. Иако ухваћен у замку, напослетку је успео да раскринка систем: судија Тејлор није издржао и показао му је жути картон! Тиме је фарса била окончана. Кројф је целом свету показао да је фудбал у оваквим историјским утакмицама, по неписаном али библијском правилу, "игра без лопте". Сада, после свега, убеђен сам да је тај догађај био иницијација за рађање "политичке коректности".

После тог "дејтонског финала" фудбал је отишао у три лепе, негде далеко од своје изворне суштине. Оно што се од тада догађало биле су све саме симулације и имитације. Јер, велики новац је ушао на "зелени тепих" – најпре је кружио изван стадиона, а онда је почео да крља свуда по терену...

У међувремену, у име финоће и што безболнијег убирања профита, судије су почеле да показују ружичасте картоне. Многи од "падавичара" су од силног пренемагања и глуматања у противничком шеснаестерцу одистински оболели од епилепсије.

Пензионисане фудбалске легенде се понашају као пензионисани "амбасадори добре воље", све мислећи да је Вијагра презиме генералног секретара УН. Активни играчи бирају клубове сходно шопинг навикама својих супруга. То се показало као прави начин да догурају до статуса "геј икона" и водећих "метросексуалаца".

Да би се задовољио принцип мултиетничке толеранције, фудбалери на припремама тренирају како да разликују црнце од Кинеза, чиканосе од Индијанаца.

Најзад, подразумева се да су стари добри пороци протерани из нове фудбалске митологије. Марадони су кастрирали желудац због неумереног хедонизма, а највећи енглески плејмејкер, Пол Гаскоин, бива принуђен да шљока искључиво на клиникама за лечење ликворне адикције. Што се, пак, тиче наших "интернационалаца" (који се, углавном, лоптају по земљама бившег Варшавског пакта), они смеју да пију само када им Цеца сипа, или када им Карлеушин тата наручи.

И шта је, после свега наведеног, преостало великом Џорџу Бесту него да умре због "вишка јетре"? Био је то још један вратоломни дриблинг мајстора из Белфаста. Остарели десперадо је постао неприкосновена легенда још за живота јер је на време скапирао да је смрт бренд над брендовима управо зато што никада није била политички коректна. Ето начина како зај... владајући зомбизам!

Још само да се Пиксе присети како се то некад радило.