Изумирање у генима?

Колико је погубно затећи се на погрешном месту у погрешно време?

Научници су одгонетку потражили и нашли завирујући у „временску машину” животињских остатака.

Изучавајући фосиле појединих лоза живих организама у трајању од 200 милиона година, научници су открили да није био неопходан „судњи дан” да ишчезну. Испоставља да су били предодређени да заувек нестану с лица земље. Уосталом, дуга и бурна прошлост наше планете проткана је многим великим изумирањима. Такви помори означе крај врсте, рода, па и целе породице (фамилије) створења. Понекад су изненадни и свеопшти (масовни), као што је удес који се догодио на измаку раздобља креде, пре 65 милиона година. Али дешавају се и, као у садашње време, када појединачне врсте изгубе своје станишта и тихо се угасе.

Иако еволуциони биолози одавно изучавају ову појаву, најмање једно столеће, чини се да искрсава још један, увелико непознат начин одумирања: могућност да су извесне врсте склоне томе да изумру, без обзира на спољашње узрочнике.

Тројица еволуционих биолога – Костав Рој (Универзитет Калифорнија у Сан Дијегу), Џин Хант (Смитсонијенова задужбина у Вашингтону) и Дејвид Јаблонски (Чикашки универзитет) – одлучили су да управо то растумаче. Проучили су стопу ишчезнућа морских мекушаца с два капка – укључујући ракове, остриге, дагње и шкољке – чији су оклопи од калцијум-карбоната, како се претпоставља, могли да се сачувају.

Користећи светску библиотеку података са забелешкама за 1.678 врста мекушаца, а то је временско раздобље 200 милиона година, уочили су изражен узајамни однос (корелацију) између нестајања појединих родова и најближих генетских сродника. И закључили су да се то није догађало насумично, извесне врсте одликовале су се наследним цртама због којих су биле подложније ишчезнућу.

Најупадљивије сазнање тиче се, међутим, збивања у креди: то се није навелико одразило на стопу дуготрајног одумирања фамилија морских мекушаца с два капка. Свеопшти помор уклонио је само три, смањивши број представника још две – које су, иначе, одвајкада важиле за споредне играче у свету морских мекушаца – и у основи оставио недирнутим очигледно чвршће стабло шкољки, званих венериде (према планети Венери).

Научници не крију изненађење, јер су на почетку претпоставили да жестина изумирања није насумична.

Откриће има значаја за данашње напоре у очувању живог света, јер је сасвим јасно да у садашњем таласу ишчезавања неће бити сачувана свака врста угрожена човековим делањем. Зато је кудикамо битније да се очувају родови и фамилије, чак по цену да понека врста нестане. И тако се штити, наглашавају тројица еволуционих биолога, биолошка моћ лоза кључних за разноврсност живота на планети.

Једино се изучавањем прошлости, нарочито давне, може схватити суштински смисао и досадашњи ток и наслутити куда ће се еволуција запутити.