Уторак, 09.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Геометрија душе у мом граду

На ком год месту да се налазила у телу, душа нема геометријски облик. Али постоји геометрија душе. То су све оне линије – од љубави и пријатељства, до мржње и зависти – којима се спајамо и држимо једно за друго.

Волети се може и свој град, и он може да буде један од углова у нашој геометрији љубави.

Могуће је успоставити тачке љубави према граду: зграда у којој смо одрасли, крај из кога смо потекли, сенка под којом смо се први пут преверовски љубили („... деца која се воле љубе се стојећки/ наслоњена на врата ноћи...”), дискотека, биоскоп, основна школа, гимназија.

У Кнез Даниловој 36, на Ташмајдану, у другом улазу те зграде која спаја основну школу „Старина Новак” и улицу „27. март”, родила су се пре педесет година два јунака мог романа „Троугао, квадрат”: Бане и Он.

Рат деведесетих у Југославији натерао је многе од нас да се запитамо о смрти, смислу живота, страху, кривици – о чему нисмо ни слутили током свог безбрижног одрастања седамдесетих и осамдесетих. За песнике попут мог јунака Банета, питања која се тичу прошлости немају значај, важан је само овај дан. Као за Кафку и за Камија, апсурд је принцип који живи.

За друге, попут моје промашене главне женске јунакиње, сликарке и успешног сликарског модела Марине, кривци за рат јесу једино стварни кривци – политичари и ратни злочинци са свих простора бивше Југославије – њих троје (укључујући и Београд) са тим немају ништа.

Но, многи од нас, као рецимо, Он, психијатар, нису били сигурни ни у шта. Питали смо се: ниси ли крив и када сам не чиниш злочин? На пример, ако се убија у твом окружењу, а ти не урадиш ништа да то спречиш. Такође, јеси ли крив, ако због рата побегнеш из своје земље и из свог града? И оставиш га успоменама од којих никада нема сна ни смиривања?

Мој јунак Он нема одговор. Не зна да ли је његов живот, заиста, само дан који сване или и све оно пре тог дана, све што је оставио за собом у Београду. Од деведесет пете, када је отишао у Атину, једну од две (уз Будимпешту) српске ратне Казабланке, до гостовања Игија Попа на Ташмајдану у јесен две хиљаде осме, када се први пут враћа у кућу у којој се родио и у којој је одрастао, али на само једну ноћ, стално се пита, а нема одговор.

Могуће је да велики одговори нису ни потребни, да је могуће живети и са питањима и без личне дефинисаности и неког  тврдог профила.

Први пут температуру сопствене крви многи од нас осетили су  почетком осамдесетих прошлог века. У Београд долази панк, у подруму зграде мог јунака, баш као и моје, вежбају „Идоли”, убрзо рађа се „нови талас”. Од тада, нисмо пропуштали ниједан ФЕСТ, из филмова живот се учи више и боље него из књига. Музика даје тон отпору према родитељима и одрастању на начин већ одраслих. Музика младих одувек је дивља и необуздана, она је проба непослушности, само то одрасли не разумеју. Осим музике, отпор су биле и лоше оцене, бежање са часова, стрипови, уместо књига. Љубав и мржња према родитељима, у ликовима попут мог јунака, била је хамлетовска – мрзео их је јер их је волео.

Београд је за сву своју децу био геометријска тачка душе и ту нема назад. Није могуће родити се и одрасти на два места, нико нема два своја града. Емигрантски живот, колико год био привремени спас од рата и решење егзистенцијалних проблема, пун је горчине и тешких укуса. Током бомбардовања Београда и Србије деведесет девете, где ход били, у Атини, Будимпешти или ко зна где, осећали су сваку бомбу која је пала на Београд.

И, заиста, нисмо ли ми који смо током бомбардовања били у граду више тешили и умиривали све оне наше који су нас скоро свакодневно позивали из иностранства, него саме себе. Ма, ништа не брините, говорили смо им – није то ништа: неколико сати и проћи ће. Апсурд савременог ратовања испричала ми је једном нека Либанка из Тира: током бомбардовања осамдесет друге, сви су били у подрумима, а када би прошла опасност, излазили би, распростирали тезге и трговали, живели као да пре неколико сати нису били у смртној опасности. Живот и рат заједно, и то у истом дану – да, могуће је.

Без подрума у градовима не може се. Подруми носе метафоричну позицију човека у граду. Они су место бега и сакривања, био рат или мир. У подруму су се сакривали стрипови, тајно се пушило, као што то чине моји јунаци. У подрумима Београда вежбали су осамдесетих „гераж-бендови” (гаража је одувек у Београду било премало, барем у центру). У подрумима се крило током бомбардовања деведесет девете, у подрумима се оперисало и умирало, неко се, вероватно, и родио у подруму.

У метафори подрума налазе се, осим мрака (градови живе ноћу), страха и бега, и добре ствари. На пример, повратак идеалној заједници људи, уместо превеликог броја на улицама (антрополози су израчунали да идеална, у ствари, природна заједница чини сто до сто педесет људи). Осим тога, у подрумима нема телевизије и ретко ко чита новине. Углавном сви причају и слушају једни друге. Осећају изненадну потребу да помажу једно другом, да се разумеју. Због тога, градске подруме потребно је зидати са највећом пажњом – воде ли о томе рачуна грађевинари и урбанисти? Уредимо их по мери достојанственог бега, не чекајмо ново бомбардовање да бисмо их очистили, увели струју и окречили. Чувајмо их као азил сопствене хуманости.

У данашњим градовима није лако преживети. Сви смо у њима помало психијатри и, истовремено, психијатријски болесници – незадовољни, депресивни и фрустрирани. Градови нуде превише изазова и илузија, пре свега, илузију уживања и лаког живота без рада – није томе лако одолети. Најгоре је што се у тој фази, као у свакој подмуклој болести, још ништа не осећа. Све док не дође до слома неостварених жеља. Антидепресиви, алкохол, дрога, агресивно понашање и бес чекају тада на свој лаки плен.

Прозак (антидепресив, један од најпрописиванијих лекова у западној хемисфери, о којем су написане бројне књиге) откривен је случајно, неко је видео да супстанца помаже и прогласио је леком; да кокаин својевремено није проглашен дрогом, можда би и њега данас сматрали леком јер, сасвим извесно, и он делује. Није то само питање снаге фармацеутске индустрије и губитка поверења у психотерапију, ради се о губитку поверења у реч, то јест у разговор, који подразумева два колосека: причање и слушање.

Има их који у љубави виде решење. Љубав би могла да спаси свет. „Водите љубав уместо… ратова” – што би рекао Френсис Дуган и „деца цвећа” из шездесетих.

То што су водили љубав многим младим људима, па ни мојим јунацима, није значило и да су је имали, а још мање да им је остала. Није ствар у томе што је у љубави превише страсти, а страст је као свака ватра, увек се на крају угаси. Не кажем да је због тога треба укинути, нека остане: будимо и даље „две ватре у једној ватри”, како пева Ерос Рамацоти, не може се без тога.

Достизање слободе и није могуће без „излечења” од полне љубави. Не ради се о оној  ничеовској суштинској слободи човека да мисли јер мозак препуњен страстима није у стању да трезвено промишља, него о могућности достизања вишег степена односа са другим људима кроз пријатељство. Као што су сваком морнару потребни истовремено море и лука, тако су се и троје мојих протагониста увек враћали једно другом као јединој константи својих живота. А  Београд је увек био ту негде.

У случају њих троје, успело је. Делимично захваљујући и писцу, свевидећем посматрачу који је тако пожелео.

Али није увек тако лако. Веома смо различити. Као да смо стабло бамбуса код кога коренови и стабљика расту једнаком брзином, само у супротним смеровима и непрестано се боре за егзистенцијалну превласт.

Роман „Троугао, квадрат” објављен је недавно  у „Стубовима културе” 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.