Трпљење није исто што и поштовање

Сада се већ појављује могућност успостављања, ако не историјске а оно интелектуалне дистанце у односу на догађај сасвим неадекватно назван Парада поноса. Ко треба да се поноси и чиме? Једино смислено значење ове синтагме указивало би на то да би се друштво могло поносити уколико би ово манифестовање сексуалне склоности прошло без нереда; али онда може постати сумњиво зашто је парада најављена толико унапред, као да је дато време за припрему. Коме? Хулиганима, или држави, или медијима? Циник Салвадор Дали је о (свом) публицитету рекао: нека се говори, па макар и добро.

У уобичајеној расправи на ову тему постоји терминолошка и појмовна збрка која проистиче из манипулације као што њој и води: користе се речи које треба да значе нешто друго да би се из тог измењеног значења тобоже вратиле као средство доказивања почетне тезе. Јер у истом даху након позивања на толеранцију појављује се тобоже истозначни захтев – за поштовање различитости. Толеранција је трпљење, а не поштовање; различитост овде не постоји него прелази у супротност, па и противречност. Толеранција захтева снагу и самопоуздање, које није показала ниједна од три стране – геј и стрејт популација, као ни држава. Геј нису могли да буду јаки, стрејт то нису хтели, а држава није ни могла ни хтела. Зато је крајњи резултат општа слабост и одлагање решавања замрзнутог конфликта. У крајњем, сви су изгубили много (геј – уверљивост, екстремисти – цивилизованост, држава – ауторитет), а добили мало (геј – толико жељени публицитет, екстремисти – мистику илегале, држава – мало скупо плаћеног мира).

Нико разуман ипак не сумња да ће се захтеви проширити на породичне, правне, обичајне, религијске и све друге сфере. Не постоји разлог за веровање било коме ко каже да се то неће десити, када се то десило свуда тамо одакле нам стижу прекори за нетолеранцију у овом погледу истовремено са финансирањем одговарајућих организација у нашој средини.

Толеранција се, у јавној полемици, неприметно замењује захтевом за поштовање различитости. То је превисок захтев, уколико речи треба да задрже свој устаљени смисао и не може се отети утиску да та замена теза није увек случајна. Може се, и мора, тражити да се геј парада толерише, односно истрпи, али преостаје право оних који се са таквом идеологијом не слажу да се против ње боре свим демократским и пристојним средствима, и заступају своје вредности, као што такво право припада и хомосексуалцима. Али ни од кога се не може тражити да (у моралном смислу) поштује оно што вредносно одбацује. Трпљење јесте морална категорија, као подношење нечег негативног за дотичну особу, али није исто што и поштовање које представља дивљење позитивном. У оба случаја глава је сагнута, али у првом случају пред оним што се доживљава као фрустрација, осујећење, а у другом пред нечим цењеним.

Домен људских права и слобода једне цивилизације ни у ком случају није један бесконачан, аморфни простор, некаква врећа која садржи различите ствари, из које се може понешто узимати или у њу додавати а да све остало остане непромењено. Свако друштвено чињење је истовремено и чињење другоме. Ако хомосексуалци остваре неко право морају бити свесни да истовремено не могу остати непромењена права и слободе оних других. Овде не може да се ради о неутралној различитости, о мирној коегзистенцији двеју оријентација него оне нужно (а најбољи доказ за ту нужност је постојећа стварност сукоба) прелазе у супротност и противречност. Тако родитељи хетеросексуалци сада, или мало касније, када то дође на дневни ред, морају да измене својe сопственo схватање родитељства и породице или ако се легализује брак хомосексуалаца, брак хетеросексуалаца и против њихове воље постаје нешто друго, јер не одговара уговорној одредби ,,веза између одраслих особа супротног пола...”, са којом су се они сложили приликом венчања, и иначе у свом животу.

неуропсихијатар