Хедонизам бечких класичара

Почетак Бемуса пати од свих недаћа наше свакодневице, најпре од недостатка материјалних средстава, а затим и од невоља са авионским саобраћајем и штрајка на аеродрому, због чега се до последњег момента не зна хоће ли уметници успети да се превезу до нашег града или ће одсутати од  доласка.

Уместо грандиозног и помпезног почетка и навале публике, присуствовали смо скромнијим условима и ансамблу мањих размера и са мањим бројем музичара. Могуће је да је публику одбила превише традиционална и стандардна концепција програма концерта (Хајдн, Моцарт, Бетовен).

Ансамбл „Балтазар Нојман“ је мањи оркестар или већи камерни ансамбл од тридесетак музичара који свирају делимично на историјским инструментима, па би се рекло да изводе стару музику на аутентичан начин. Међутим, диригент Хенгелброк, велике каријере и огромне инвенције, стару музику доживљава само као повод за своје варијететске бравуре, некад толико слободне да доводе у питање чистоту стила. Музика коју изводе је музика 18. века, галантна, љупка, нежна и осећајна, неретко досадна када се изводи на традиционални начин, са развученим темпима и у великом симфонијском оркестру.

Овај ансамбл је много мобилнији, брже реагује на подстицаје диригента, лакше постиже бравуре, а звук је знатно умекшан пре свега због старих дувачких инструмената који му дају посебну топлину (флаута, обоа, фагот).

Од Хајднових нота (Симфонија у Це дуру бр. 56) диригент је направио разиграну, ведру бурлеску, симфонија је прштала од оптимизма и задовољства. Верујемо да је веома блиска Хајдновом добу и приликама у којима је велики мајстор морао да забави своје господаре. У години обележавања 200. годишњице ауторове смрти има се право на нова тумачења. Из сваког тона избијао је хедонизам давне прошлости веома пријемчив и у садашњости.

На тај исти начин била је изведена и Моцартова Хафнер симфонија (Де дур, К 385), у наглим градацијама, на граници доброг укуса, са великим контрастима између ставова. Сви дворски салони 18. века отварали су нам се у Менуету, свираном са елеганцијом и полетом.

Вокална уметница Вероник Жанс одушевила је присутне како атрактивном појавом тако и нарочитим начином певања који је близак инструменталном вођењу вокалних линија. Сводећи концертно певање на речитативно - ариозни контраст у Хајдновој арији (Berenice, che fai?) и на дубље понирање у текст Бетовенове сцене и арије Ah! Perfido, оп. 65 њено певање није пленило волуминозношћу или ширином оперског гласа. Напротив, намерно одузимајући манире оперског наступа, уметница је на свој начин градила обе велике и развијене арије које су, посебно Бетовенова, и писане за глас моћнији од сваког инструмента. Инсистирајући на флах тоновима, на пијану, на разумевању текста, Вероник Жанс је истовремено понудила и другу врсту односа према вокалној музици бечких класичара.