Кад изађемо, не познајемо се

– Мораћемо да вас раздвојимо, много вас је на једном месту који се познајете од раније, а сагласили смо се да ту нема излечења, говорила је седаманестогодишњем пацијенту др Стојана Раичевић, начелник болнице интензивне неге у Специјалној болници за болести зависности у Београду, у тренутку када смо ушли у амбуланту.

 – Па није, једног знам из школе, другог из Падинске скеле, мрмљао је незадовољни зависник, одлучан да остане у „Драјзеровој”, како се популарније назива ова болница, по улици у којој се налази.

Раздвајамо их, објашњава лекарка, како не би заједно маштали и покушали да дођу до дроге, а и како се кад изађу не би дружили. Промена средине, напуштање окружења наркоманима, значи и досадашњег начина живота, једини је пут за младе зависнике да прекину са опијатима. Овде се лече хероински зависници.

М. Д. има 21 годину а почео је са „фиксом” са 17. Без хероина није спавао три године, те сада спава само уз помоћ лекова. Други дан је овде, први пут на лечењу, има огромне болове у мишићима и мучнине, жали се докторки. Десет дана овде траје лечење „блокаторима”, објашњава му докторка, односно лековима који „симулирају” дрогу, а немају психоактивно својство. Након тога, на другом одељењу се одржава апстиненнција психијатријским лечењем, уз лекове. Психијатријско лечење наставља се и по изласку из болнице и оно траје много дуже од физичког ослобађања од зависности. Терапије уз лекове трају шест месеци до две године.

Др Раичевић каже да је поменути М.Р. атипичан пацијент јер је изузетно снажан младић, да ради у струци али и на имању на селу, где живи са дедом после развода родитеља. Зачуђена је да је хероин стигао и у брдска села изнад Пријепоља. Деда није знао, надовезује се младић, сад су и он и родитељи уз њега који„хоће да се скине!” Каже, не може више, хоће породицу и нормалан живот, решио је.

На столици за пацијенте замењује га 25 – годишњи Д. М. из Апатина који је са 15 година на журци почео да пуши марихуану, са 16 је прешао мало на „спид” (амфитамински прашак), мало на екстази, а мало после и да ушмркује кокаин – прича под условом да га не сликамо. Сутрадан после претераног кокаина, који „подиже” систем, морао је да узме хероин да се смири, и тако у круг. Како му је ускоро требала игла и све веће дозе, почео је и да дилује дрогу како би преживео. Трећи пут је на лечењу, а излечење није успело јер се враћао кући. Сада су, каже, он и отац одлучили да оде у комуну за излечење зависника на Авали, после чега ће се вероватно преселити у други град.

(/slika2)– Није ни чудо да клинци данас узимају све и свашта и то са 11, 12 година, кад грам хероина, који се подели на четири дела, кошта 400 до 1.200 динара, у зависности како је „урађен”.. То значи да клинац са 125 динара може данас да дође до хероина, док кокаин кошта 50 до 70 евра по граму, због чега је хероин најупотребљенији, прича 46 – годишњи стални повратник у Драјзерову С.Р. Како нам открива, цена хероина се разликује по томе са чиме га мешају, а чистог готово да и нема код нас. Косовски хероин, каже, меша се чак са једном дозом мишомора, док се испорука из Бугарске и Турске меша са отпадом од опијума. Кокаин се меша са глукозом. Нежељених реакција је много.

– Такође, 10 евра кошта пакетић „траве” што је довољно за три џоинта, таблета „екстазија” је свега 200 а грам „спида” хиљаду динара, па није ли то доступно клинцу који за изклазак мора да потроши више. Данас и не знају зашто се дрогирају, а у моје време, то је било повезано са хипи покретом и музиком, прича С.Р.

Др Саша Челојевић га прекида, наглашавајући да почетак зависности не произилази из врсте музике која се слуша, напомињући да је овај пацијент имао чак и паузу од 10 година за време које створио породицу, да се као „повратник” развео и да се у Драјзерову повремено враћа на „чишћење”, после чега се не дрогира и по годину дана. Зато је, додаје, највеће задовољство видети излеченог младог човека.

Директорка болнице др Јасна Дараган Савељић подсећа да адолесцента поред физичког прати и психичко сазревање, када заокружује свој идентитет. Понекад тај процес представља психолошки проблем и ствара несигурност и анксиозност. Деца немају одговоре на сва питања током преласка детињства у одрасло доба, што све чини тај период тешким и компликованим. Један од разлога да посегну за опијатима може да буде управо адолесцентска депресија. За разлику од депресије одраслих, манифестује се као дисонантно расположење. Честе промене понашања одраз су ове депресије, каже Дараган Савељић.

Она категорично поручује родитељима да се обрате писхолозима чим примете овакве промене у којима се напетост детета разрешава кроз бурне и неодмерене поступке. Адолесцентску депресију прати чак и склоност криминогеним активностима, промискуитет, зклоупотреба психоактивних супстанци, тешкоће у учењу и напуштање школе. У екстремним ситуацијама, у одбрану детета од најгорег искушења на време морају да се укључе и просветни радници, педагози и школски психолози, као и особе из породице и околине, којима дете верује.

Др Дараган се залаже за „водиче добре праксе за лечење опијатских зависности” који би стигли до свих који лече наркомане, а како би та здравствена заштита била иста у свим деловима Србије. Како тврди, у унутрашњости нема довољне едукације па ни афинитета за рад са наркоманима, док би водич омогућио лекарима да што квалитетније сузбијају ову појаву лечењем..

Млади наркомани који долазе у ову болницу ореда тврде да нису знали да неће моћи да контролишу дрогу, а углавном као узроке почетка дрогирања наводе проблеме у кући и школи. Велика већина њих су деца разведених родитеља, проблеми у породици сигурно утичу на дете али су фактори ризика и притисак средине у којој се дете креће и доступност дроге, али и сама психичка структура личности детета. Иначе, у овој болници се лече пацијенти од свих врста зависности, од којих су најсавременије интернет и кладионице. И од њих се лечи постепено и дуго – свођењем времена уз ове зависности на минимум. Након завршетка разговора, у канцеларију директорке ушка је уплашена и исцрпљена жена. После две секунде изашла је и неколико пута узалудно дозивала ћерку. Ходинк је био празан.

На излазу , поред гвоздене ограде стајала ја четрнаестогодишња девојчица, кршећи руке.„Ви сте Мија?” У девојчициним мутним очима видео се изненадни секунд наде: „Да, то сам ја!”Окренула се и ушла.

(objavljeno u dodatku Zdravlje)