Субота, 04.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

МЕТОДА ЗА СРБИЈУ

Прошао је 10. децембар, па су неке непознанице у вези са Косовом постале јасније. Очигледно, неће бити драматичних, преломних догађаја. Вероватно ће отцепљење Косова бити процес који ће дубоко заћи у 2008. годину. Опет се показало да су рокови преблизу постављени. Сећамо се да су, током 2005. године, новинари и аналитичари "са добрим везама у дипломатским круговима око САД и ЕУ" тврдили да је независност Косова до краја 2006. "готова ствар". Онда је тај рок померен ка средини 2007, али су исти познаваоци почели да тврде како "Руси никад неће ставити вето". Када се, међутим, показало да Руси мисле озбиљно, рок за проглашење косовске независности и њено ланчано признавање померен је на крај 2007. Дочекали смо средину децембра и још једном су рокови померени.

Тако смо научили да су неке од тих прогноза вероватно део пропагандне акције која за циљ има анестетизирање српског јавног мњења. Ако је нешто већ "готово", око тога се не вреди борити, нити за тим жалити. Србији ће брзо и ефикасно бити "ампутиран један гангренозни екстремитет", објаснио нам је ових дана један "објективни британски пријатељ". И што пре Србија то разуме и прихвати, свима ће бити боље.

Србија, међутим, никако да се уживи у улогу пацијента коме његови западни пријатељи дијагностификују гангрену у једном, другом, трећем (...) екстремитету и подвргавају га све новим и новим ампутацијама. Србија је почела да се пита – зашто се тако "нежна" метода лечења, као што је ампутација, примењује само на Србију? И зашто се код свих других пацијената "гангрена" лечи другачије, не тестером већ лековима, дуго и са бескрајним стрпљењем? Пошто је Србија почела да се буни и отима, наши пријатељи су изгледа били принуђени да закључе да јој треба дати још времена, како би наркоза почела да делује и пацијент заволео тестеру и лекаре.

Невоља је, међутим, у томе што се та метода – која се код других упорно избегава – тешко може заволети. Још мање се могу волети лекари који нам је упорно прописују као једини лек. И заиста, неће бити лако "дан после" заступати евроатлантске вредности у Србији. Сви смо ми, нарочито после 5. октобра, били уверени западњаци. Чинило нам се да су, обарањем Милошевића, сви неспоразуми Србије и Запада заувек решени. Чинило нам се да наступа златно хиљадугодиште мира и благостања. Демократска Србија, мислили смо, стаће раме уз раме са својим западним пријатељима и тако сједињени сви ћемо сложно марширати у светлу будућност. Није било баш тако. Иако је Србија до сада испоручила Хагу двојицу председника, једног премијера, једног вицепремијера, гомилу министара и цео ратни генералштаб, још увек јој се каже да "недовољно сарађује са Хагом" и да не може да уђе чак ни у предсобље Европске уније. Иако је Србија обновила и учврстила демократију и Косову понудила све што се самосталности може замислити, опет јој се каже да је "изгубила морално право да управља Косовом" и да "нема повратка Косова у Србију".

Очигледно, нешто није у реду са нашим пријатељством. Очигледно, ми пријатељство различито схватамо. Србија јесте сентиментална. Али Србија није глупа. Они који су преговоре Београда и Приштине тако дефинисали да Београд не може да добије баш ништа, а да Приштина мора да добије баш све – тешко да су нам велики пријатељи. Они који нас држе у бескрајним редовима пред својим амбасадама, удељујући нам визу тек кад донесемо 54. потврду да нам прабаба није осуђивана – тешко да су нам велики пријатељи. Они који нештедимице плаћају једну агресивну политичку и идеолошку мањину да окупира јавни простор Србије, да сатанизује сваки патриотизам, да негира сваку демократију, да шири мржњу и фанатизам – тешко да су нам велики пријатељи.

Србија се у косовским преговорима показала као мирољубив, цивилизован партнер, као преговарач који је спреман на компромис. Испружена рука Србије, међутим, потцењивачки је одбијена. И тако неколико пута. Није лако после тога задржати осећај самопоштовања. И није лако задржати уверење да смо међу пријатељима. Ипак, све још није готово. Још има наде у компромис. И још је рано да се извлаче закључци. Али, ако се све ипак заврши признањем независности, рачуни ће се морати свести. ЕУ је до сада понављала да питање Косова нема везе са нашим прикључењем тој организацији. Али, ако ЕУ призна Косову независност, сви ћемо схватити колико су те две ствари нераскидиво повезане.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.