Понедељак, 20.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

„Бутмир” није удар на „Дејтон”

Даглас Дејвидсон

Амбасадор Даглас Дејвидсон, амерички каријерни дипломата, провео је четири године као шеф Мисије ОЕБС-а у Босни и Херцеговини, а сада је виши саветник Стејт департмента у оквиру Комисије за безбедност и сарадњу у Европи (Америчке хелсиншке комисије). С обзиром на то да је подручје његовог рада и даље Балкан и да се код нас сматра изузетним познаваоцем прилика у БиХ, замолили смо га да у интервјуу за „Политику” изнесе своје виђење о разлозима и могућим дометима нове америчко-европске иницијативе у Босни, оличене у такозваном Бутмирском процесу.

Зашто је Босна поново на дневном реду, шта су разлози за поновно међународно ангажовање о њој на прилично високом нивоу?

Косово је, упркос великим напорима Србије да се то не догоди, признало око 60 утицајних земаља и ситуација је тамо постала на неки начин регуларна. Босна и Херцеговина у исто време оставља утисак да се креће уназад. Тамо је почетком ове деценије начињен приличан напредак у реформисању власти, у престројавању на путу у ЕУ и сличном, али у последње две-три године то је заустављено, из чега је проистекла забринутост, како овде у Вашингтону тако и у европским престоницама, да се земља не креће у добром смеру – због чега неће моћи да оствари свој сан да постане чланица ЕУ. Због тога су забринути и сви њени суседи, и мислим да је то разлог зашто је она поново у фокусу међународне пажње, у много већој мери него што је то била пре три или четири године.

Недавно је покренут такозвани Бутмирски процес, на чијем челу су шведски шеф дипломатије Карл Билт и заменик америчког државног секретара Џејмс Стајнберг. Шта је крајњи циљ те иницијативе?

Мислим да постоје два циља. Један је да се земљи омогући да боље функционише, јер су Дејтонски споразуми од Босне направили једну независну и суверену државу, али не и ону којом може добро да се управља. Начин на који је сада тамо устројена власт не омогућава јој да напредује ка ЕУ. Дакле, други циљ проистиче из првог: да боље организована земља брже напредује ка, како ви то кажете, „евроатлантским организацијама”, што поред ЕУ укључује и НАТО.

Али зар пут БиХ ка ЕУ не подразумева да она функционише као и свака друга суверена земља, без међународног надзора и високог представника са великим овлашћењима?

У том контексту мени су чудне примедбе које после „Бутмира” долазе из Републике Српске, јер је ЕУ јасно ставила до знања да земља не може у ЕУ са високим представником, па је с тим у вези „Бутмирски процес” само средство за остваривање тог циља.

Чини се, међутим, да лидери БиХ нису вољни да постигну компромис? Како у таквој ситуацији начинити помак?

Свако би морао да од нечега одустане, али изгледа да нико није спреман да то учини. Највећа препрека „Бутмирском процесу”, гледајући одавде, изгледа да је питање ентитетског гласања, које није на дневном реду тог процеса. Дакле, стављају се примедбе на нашто што сада није на столу. Колико ја знам, нико није предложио укидање ентитета или елиминисање ентитетског гласања, или било шта слично.

Да ли су у том контексту оправдани страхови Републике Српске да је „Бутмирски процес” само почетак нечега што би у крајњем исходу имало ревизију Дејтона и њен нестанак као ентитета у садашњој форми?

Не мислим да је о томе реч, јер нема ничега у процесу приступања ЕУ или НАТО-у што захтева укидање ентитета. То је можда циљ неких у самој Босни, али нисам видео да то неко помиње било у Бриселу, било другде. Ја разумем страховања, јер то често помињу неки политички лидери у земљи, али бутмирски предлог подразумева функционалнију БиХ са Републиком Српском. Говори се о јачању централне владе, али то не подразумева укидање ентитета.

Са друге стране, постоји и бојазан да би јача централна влада значила прегласавање Републике Српске у неким важним питањима.

Разумем страховања, премда механизми „блокирања” који су у Дејтонским споразумима нису предмет дискусије у „Бутмирском процесу”. Људи говоре о великим уставним променама, али све док постоје ови механизми за спречавање надгласавања, ја не знам како то може да буде промењено, па ми тај страх изгледа мало ирационалним, јер систем управо спречава да се догоди оно од чега се страхује. Дакле, нешто може суштински да се промени само у случају да се сви о томе сагласе.

Да ли је реангажовање Америке у Босни имплицитно признање да ЕУ није у стању да изађе на крај са тамошњим проблемима?

Мислим да је главни разлог ангажовања Вашингтона да се процес „погура”, јер ипак је друга ствар ако вам и САД и Европска унија заједно кажу да је нешто у вашем интересу.

Како Србија може да допринесе побољшању прилика у Босни и да ли доприноси довољно?

Мој утисак је да би и Србија и Хрватска могле да буду утицајније према својим сународницима у Босни и оне би такође могле да буду и модели. Хрватска је, на пример, веома близу уласка у ЕУ и последње што сам чуо јесте да би она своје преговоре о томе могла да закључи средином идуће године. Колико ја знам, кад Србија једном пронађе и испоручи Ратка Младића Хагу, све препреке за њено брже напредовање ка истом циљу биће уклоњене. Такође, колико знам, ваша земља је сасвим близу да стекне статус кандидата. Не треба, кад говоримо о Србији и Хрватској као моделима, да заборавимо и да оне по Дејтону имају право на специјалне односе са ентитетима, па би било веома корисно кад би оне примениле мало „позитивног утицаја”...

Шта видите као следећи потез?

Експертски тим је поново на терену, неће бити новог бутмирског састанка као таквог, али се воде билатерални разговори. Било би веома добро кад би они који су већ одбацили бутмирски пакет поново размотрили шта он садржи, с обзиром на то да се за неколико недеља одржава састанак Савета за примену мира, који би, ако буде било напретка, могао да донесе одлуку о укидању Канцеларије високог представника. Ако, међутим, не буде помака око „Бутмира”, став САД ће бити да високи представник треба да остане. Ја мислим да тај пакет није нека велика ствар, јер земљу чини функционалнијом без мењања основа њеног дејтонског устројства. Без тога, расту сумње да Босна може без међународне помоћи да управља сама собом.

Милан Мишић

------------------------------------------------------

Америка и Холандија

Помиње се да САД врше притисак на Холандију да престане са својим условљавањем напретка Србије ка ЕУ изручивањем Ратка Младића. Да ли је то тачно?

Оно што је сасвим извесно у том погледу јесте да Стејт департмент сматра да би брже напредовање Србије ка Европи допринело стабилизацији прилика на Балкану. Не бих рекао да је реч о притиску, али Холанђанима се свакако предочава овај став. Морате, међутим, имати у виду да је другачије расположење према Србији на Капитол хилу, у Конгресу, где је још јак утисак о ратовима и слика Србије као главног негативца у њима.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.