Среда, 01.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

Недоречено

Судска се не пориче! Свиђало се то коме или не, Биљана Плавшић је сада слободан човек. Као и било који други грађанин, разуме се, слободан да јесте (неосуђиван, осуђиван, па одлежао своје, и слично). И то је то. И кад је реч о врховним и уставним судовима суверених држава, једнако, и о овом међународном, у нашем времену најпознатијем, суду у Хагу.

Да ли се судском одлуком може бити незадовољан, сматрати да је неодговарајућа, неправедна? Наравно, може.

Да ли се судска одлука може коментарисати? Зашто да не. Може ли се, и пре судске, током, a и после процеса, говорити о моралној правди, моралној одговорности и осуди? Може, чак и пожељно је. И да ли она може бити јача од судске? Може.

Сад смо већ на осетљивијем, да не кажемо, суптилнијем терену. Јер, у том домену, то „може“ може имати и позитивне и негативне конотације и консеквенце. Хоћу да кажем да су морална правда и морална осуда, одувек, крупне теме, надасве деликатне, напросто, веома озбиљне. Јер, по правилу, задире се у интегритет појединца, слободу личности, и људска права.

Ово није прича о Биљани Плавшић, која је била „за рата потпредседница Републике Српске, а поратна њена председница“, како прецизира Златко Паковић, у својој колумни „Интелектуалац у транзицији“, у „Политикином“ суботњем додатку „Култура, уметност, наука“. О ослобођењу Биљане Плавшић, од стране хашког суда, брујала је сва штампа, и наша, и из окружења, и инострана. Ја, заиста, искрено скромно, не могу ту да се умешам, упркос професионализму и грађанској савести. Тачније, управо због тога. Једноставно, немам ни довољно, ни релевантних информација о личности и делу (деловању) Биљане Плавшић.

Дакле, не пада ми на памет ни да нападам, ни да браним Биљану Плавшић. Као што рекох, за те озбиљне радње, чак и у домену моје професије, немам довољно проверених информација (или сам, напросто, мали формат, и шта се ту онда може). Златко Паковић, очигледно, има, прецизно их је, и по свим узусима, сложио. Цитира је, њене изјаве из времена лудила рата и поратне. Биљана Плавшић је високи интелектуалац, високообразована, професор универзитета, и она, сигурно зна за чувено Миљковићево: „Уби ме прејака реч“! Зна и тежину тог стиха, у српској поезији, и не само поезији, никад јаче опомене.

За Биљану Плавшић наступа време преиспитивања и самоиспитивања, ако има воље и снаге за то, што због животног доба, што због затвора, ни најмањи, ни „најбољи“ није лак, не каже се забадава да жив човек треба све, себе ради, да учини, само да у апсану, ни на кратко, не допадне.

Биљани Плавшић остало је да „носи свој крст“. Уосталом, као и сваком човеку, био он теиста или атеиста, исто је, само ће се употребити различите метафоре. А кад смо већ код крста, ту смо и код Бога и Божје правде. Али, било би нелепо да се тога дотичемо, јер у Паковићевој колумни о томе није било ни речи. Она, колумна, кохерентна је у својој иницијалној идеји.

Међутим, мене је Златко Паковић једним пасусом збунио, и то при крају, у поентирању: „Ко ратује убеђен да се бори против дегенерисаних (генетски) дехуманизованих људи који њему и његовој нацији из дубине душе желе уништење, сваки му је освајачки напад на туђу територију  (подвукла Р. С), у ствари, одбрамбен, а свако убиство – самозаштита.“

Апсолутно се слажем са ставом Златка Паковића, ни за мене ни један једини злочин нема оправдања, чак ни у одбрамбене сврхе („Ниједна суза детета“…).

Шта ме буни? То што сам подвукла. Овде је, наравно, реч о последњем трагичном рату на нашим просторима. Историјске, и друге науке, још га нису обрадиле, нажалост, не само због неопходне временске дистанце. Тај рат је различито именован, у разним деловима бивше, сад распаднуте Југославије, и у свету, рачунајући и велесиле, а те разлике су у оптицају и данас.

Могуће је да је Златка Паковића иритирала сва та збрка око, бар, именовања тог рата (и мене иритира, сваког иоле нормалног, зар не), па је, истраживањем и плодотворним размишљањем, коначно, дошао до његове дефиниције: „освајачки напад на туђу територију“.

То, заиста, јесте гадно, и недопустиво.

Као озбиљан истраживач, и редовни колумниста култног „Политикиног“ додатка, Златко Паковић, кад је већ дошао до дефиниције овог ужасног рата, „освајачког напада на туђу територију“, био је дужан да каже, и аргументовано докаже, ко је освајач, да га именује, и чију је тај – не било га – туђу, територију освајао.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.