По жртвама ћете их препознати

Прочитавши мој текст „Повратак ратне злочинке”, објављен у претпрошлом броју Културног додатка – у којем, између осталог, наводим добро познату изјаву Биљане Плавшић о Бошњацима као „генетски деформисаном материјалу” који са сваком новом генерацијом „постаје све гори и гори” – Рада Саратлић, у прошлом броју, пише да ју је један његов пасус збунио.

„... мене је Златко Паковић једним пасусом збунио, и то при крају, у поентирању: ’Ко ратује убеђен да се бори против дегенерисаних (генетски) дехуманизованих људи који њему и његовој нацији из дубине душе желе уништење, сваки му је освајачки напад на туђу територију (подвукла Р. С.), у ствари, одбрамбен, а свако убиство – самозаштита’.”

Моје речи које је читатељка навела представљају универзални исказ о психопатолошкој рационализацији масовног злочина у име нације, исказ о масовној психологији фашизма, како би рекао Вилхелм Рајх, о демонизовању и дехуманизацији противника. Кад заузимамо њихову територију, кад их протерујемо из њихових кућа и са њихових имања, дејствујемо превентивно за свој и опстанак свог потомства! Кад их убијамо, не убијамо људе, него нељуде, и не чинимо никакво недело! Штавише, чинимо добро дело. Уништавамо генетски деформисан материјал!

У цитираном исказу нема, дакле, ничег збуњујућег. Напротив, он је расветљујућ. Стога, кад читатељку збуни исказ који није збуњујућ, то само значи да он није узрок, него симптом њене збуњености.

Освајачки напад на туђу територију, синтагма је коју читатељка подвлачи у мом тексту као оно што, у ствари, изражава њену збуњеност.

„... Златко Паковић, кад је већ дошао до дефиниције овог ужасног рата, ’освајачког напада на туђу територију’, био је дужан да каже, и аргументовано докаже, ко је освајач, да га именује, и чију је тај – не било га – туђу, територију освајао.” С примесом клетвеног тона, то су ултимативне речи којима Рада Саратлић завршава реаговање на мој текст.

Ко је освајао туђу територију током наших ратних година скраја прошлог века, то је, дакле, за читатељку нејасно и збуњујуће. Да ли је, самим тим, нејасно и збуњујуће и то ко је са своје територије био протеран? Да ли је, напокон, уопште било протераних и, ако их је и било, да ли су они протерани без ичије освајачке иницијативе? Све су то питања која се могу узаврело комешати само над тоталном, леденом игноранцијом чињеница.

Када сам у тексту „Повратак ратне злочинке” анализирао смртоносност изјава Биљане Плавшић као потпредседнице Републике Српске – имајући их у виду и при формулисању оног универзалног исказа који је овде уочен као симптом једне опасне збуњености – говорећи о освајању туђих територија, без намере да „дођем до дефиниције овог ужасног рата”, имао сам у виду и ову њену изјаву: „Ја бих највише волела да источну Босну очистимо, немојте да ме неко ухвати за реч, па да мисли да говорим о етничком чишћењу. Они су нам једну сасвим природну појаву подметнули под тај назив етничко чишћење и оквалификовали то као ратни злочин. Све и да задржимо 70 одсто територије, нема ту мира. За нас нема мира. Ја њима, овако да кажем, не желим ништа добро. Али, да ја будем мирна, морамо им дати нешто, да имају где себи да организују живот, да не би мене цело време узнемиравали. Тако ја схватам тих муслиманских 30 одсто.”

Геноцид у Сребреници, освајачки је напад на туђу територију! Изгон Срба из Хрватске, освајачки је напад на туђу територију! Истерати некога из његовог стана, освајачки је напад на туђу територију, ма у чије име и ма за чији територијално-државни рачун да је тај напад изведен!

Хумано дело препознајемо по пожртвованости, освајачко – по жртвама.