Субота, 18.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Потресна прича о Жанки Стокић

Светлана Бојковић (Фото Ж. Синобад)

Глумица Светлана Бојковић поново ће се наћи у улози легендарне Жанке Стокић. Овога пута у позоришту, на сцени „Модерне гараже” у Београду, где ће у понедељак увече у 21 сат бити премијерно изведена драма „O tempora, o mores – о времена, о обичаји” аутора и редитеља Братислава Петковића, која још једном проговара о трагичној судбини Жанке Стокић. У представи играју и Властимир Ђуза Стојиљковић који ће тумачити доктора Костића и Елизабета Ђоревска у лику Магде.

Судбина Жанке Стокић, једне од највећих глумица нашег поднебља, уједно је и најтужнија у историји српског позоришта. Тумачење лика Жанке Стокић сматрате својом професионалном, глумачком мисијом?

Имала сам прилику још 1992. године, када је снимана телевизијска драма „Смрт госпође министарке” по тексту Душана Савковића, у режији Саве Мрмка, да се први пут суочим са судбином Жанке Стокић. Размишљала сам о томе шта је то што би највише повредило сваког уметника. Одговор сам нашла у Жанкиним речима: „Мој живот се завршио онда када су ме прогнали, отерали са сцене. Узели су ми душу, узели су ми ваздух. Шта је глумица без улоге, то је горе од понижења, горе од смрти.”Тада је, заправо, први пут представљена публици та истинита потресна прича о нашој славној глумици. О томе како је лишена грађанске части, како је остала без прихода а била тешко болесна. Жанка је била осуђена на осам година губитка националне части. Није могла да ради, али ни да прима пензију. Касније је, на иницијативу Мире Ступице, установљена награда „Жанка Стокић” што је била уметничка рехабилитација ове српске глумице. Али, заправо, тек ове године Жанка је рехабилитована у правосуђу.

Драма „O tempora, o mores – о времена, о обичаји” дешава се на дан Жанкине славе, на Ђурђевдан, 6. маја 1947. године. За разлику од претходних година, када је врвило од гостију, Жанка је ломила славски колач сама, са својом верном служавком Магдом. Зашто је одабран баш овај догађај?

Жанка је очекивала свог пароха, проту Вељу. Он се није појавио и Жанка је у том свом болу помислила да ју је чак и црква издала, да су чак и попови почели да окрећу главу од ње. Испоставило се да су тог проту, негде на путу до Жанкине куће, претукли неки надобудни млади комунисти. То, наравно, Жанка не зна, и она за столом сама са својом Магдом чита тропар. Свечаност је дирљива, болна, јер тај обред раде саме.

Глумом се бавите више од четири деценије, као сталним трагањем за истином и чистотом ставова. Каква сте искуства и поуке стекли на овом тешком путу?

Никада нисам напустила своју полазну тачку, потрагу за уметничком истином, за истином уопште. То полазиште нисам могла да напустим јер је то нешто што припада људској природи, али сам имала и среће на том путу. Као да ме је неко учио и говорио ми да само радим свој посао, али да га радим морално, чисто и паметно. И онда си слободан човек. Немаш шта да се бринеш ако рачунаш само на себе, на своје снаге и на поштење свога рада. То јесте тешко, али је и дивно.

Током богате каријере нисте играли ни у једном Шекспировом комаду. Вашу каријеру обележиле су улоге дама, госпођа из високог друштва. Не чини ли Вам се да су Вас руралне јунакиње помало заобилазиле?

Па да видите да и нису. Заиста, јесам играла овај репертоар дама из високог друштва, нарочито у почетку, али десило се да сам касније играла девојку са маргине у филму „Пас који је волео возове”. Играла сам у комедијама, што је моја велика срећа, где су често заступљени ликови жена из народа. У истом овом сценског простору играла сам Милунку Савић. Издвојила бих баш Милунку Савић, јер ми је било тешко да је радим зато што је у питању историјска личност и зато што су постојали људи који је се сећају. Било ми је тешко да радим и Жанку Стокић која је, такође, жена из народа. Наравно, не морате физички да личите на своје јунакиње, али морате да потврдите животни став те особе. Нешто од тог карактера морате да донесете.

Власт вас ни на који начин не привлачи. Ваша слобода је ваша глума, бавите се и педагошким радом. Чему учите своје студенте?

Поред глумачког заната, што мислим да сам обавезна да их научим, говорим им и ствари које припадају професионалној етици нашега посла. Значи, искрености према себи, тражењу од себе што више, што даље. Учим их да буду захтевни према себи, да раскрсте са сујетом јер – увек грешиш, па и у глуми. Да никада нисмо довољно савршени.

У контексту приче о позоришту намеће нам се и питање зашто Вас последњих година нема на Битефу?

Нисам, заиста, последњих година одлазила на Битеф. Није ме нарочито привлачило, мада сам чула да је било неколико добрих представа, али и којечега. Не бих губила време да то гледам. Доста знам, доста сам и гледала. У позоришту, као и у свету, постоје неке моде. Мислим да је Битеф постао помало помодан, а томе не придајем неки посебан значај. То су моде које дођу и прођу. Можемо причати о форми да је занимљива због овога или онога, али то је једна страна приче. Суштинска прича гласи: ако нема катарзе, нема позоришта.

-----------------------------------------------------------------

Крила је генерала Кочу Поповића

Када сте снимали телевизијску драму посвећену Жанки Стокић до детаља сте испитали дијабетес, јер је Ваша хероина боловала од ове болести. Каквим сте напорима овога пута себе изложили?

Овде се само помиње да Жанка болује. Међутим, овде причамо о безнађу, о томе да Жанка трећи пут пише молбу за помиловање. Сада се, заправо, први пут јавно обелодањује тај документ и чита пред публиком. Публици предочавамо Жанкину борбу и уверење да она није крива и разочарање што је потпуно одбачена. Она, која је до јуче била толико славна и омиљена, а сада омражена и прогнана у својој средини. У тој молби она наводи чињенице: да је у својој кући крила генерала Кочу Поповића и помогла му да из њене куће, прерушен у сељачко одело, напусти Београд. Да је крила Јевреје, поред осталог и брата од стрица Моше Пијаде, да је чувала јеврејске ствари и предала их наследницима... Нико од тих људи није ни покушао да помогне Жанки када је изгубила националну част, нити ју је спасио те срамоте. То је нешто што се понавља, на жалост, и данас када им требате као глумац, као значка, као број зваће вас на трибину или, већ, где треба, али, ако упаднете у невољу они ће се правити да вас не познају.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.