Евро није Деда Мраз

Расправа о курсу динара, између привредника и гувернера НБС наоко је окончана сусретом иза затворених врата у влади Србије, али тиме проблем није решен. Тачније, према поруци председника Привредне коморе Србије Милоша Бугарина, само је дефинисан готово ултиматумом гувернеру НБС Радовану Јелашићу – држи курс под контролом или уводи евро. Колико ће гувернер моћи да одржава жељену стабилност по пливајућим правилима, остаје да се види, али једно не може да учини ни да је Деда Мраз – да уведе евро као званично платежно средство, иако је он годинама незаменљива паралелна валута уз мучни динар.

Зашто не може, а ми бисмо то жарко желели? Да нам смири курс, стопира инфлацију, стабилизује привредне и укупне економске токове, подигне стандард, уведе нас у Европу… Зар све то није лепо и пожељно?

Јесте, али је за Србију немогућа мисија. Бар у овом часу, тврди проф. др Владимир Вучковић са Мегатренд универзитета и сарадник МАТ-а. Најпре, ми за тако нешто не бисмо добилидозволу, а ако бисмо то ипак учинили на своју руку, „зарадили” бисмосанкције ЕУ. Европска централна банка и ЕУ инсистирају на поштовању правила и строгих мастрихтских критеријума.

А Црна Гора или Космет? Шта с њима?

– То што суЦрна Гора, па иКосово и Метохија увелиевро, сплет је различитих, углавном политичкихоколности – указује Вучковић. –Прво, Црна Гора је имала марку, на коју је Немачка „широм отворених очију зажмурила” из чисто политичких разлога. Послеје лакше „прогутан” и прелазак на евро. Велико јепитање шта ће бити са црногорским евром када та државабуде ушла у ЕУ. Чланство у ЕУ је једна, а место у еврозони сасвим друга ствар.

Може се чак десити да улазак Црне Горе у ЕУ буде условљен одустајањем од евра, сматра Вучковић.Црна Гора већ од 2002. има евро и тада није билопротивљења неких земаља „из чекаонице”. Треће, „евризација” се дозвољава малим земљама, некадашњимколонијама, а злобници би рекли и данас државама колонијалног типа, попут Косова и Метохије, пошто оне не могу да нанесу много штете еврозони, чак и када би имале катастрофалне финансијске и привредне резултате.

То је, међутим, једна стране медаље, али зашто нама ипак (не) треба евро?

– Србија би изгубила једним потезом сопственумонетарну, а без ње нема ни самосталне економске политике. Данас,када нека наша банка хоће да увезе страни капитал, у еврима,НБС каже – може,али 40 одстоостављаш по страни, у обавезнојрезерви. Тајпроценат Народна банка може да повећава или смањујеи на тај начин да обесхрабрује или подстичеприлив капитала.

Променом референтне каматне стопе,НБС утиче на атрактивност динара или евра. Када репостопа расте, атрактивнији су динарипошто скачепринос, па банкаинвестира у нашехартије од вредности. Токови капитала тада су,по дефиницији,потпуно слободни,али земља се излаже превеликим осцилацијама и нема ниједан инструмент за амортизовање промена новчане масе.

– Данас имамо девизни курс и можемо да подесимо економску политику ка смеру да динар лагано слаби и да депрецијацијом дамо извозу какав-такав подстицај. То не бисмомогли ако бисмоимали евро. Евро не гарантује ни нижу инфлацију, нити мање каматне стопе. Цене расту и у еврима ако има ко да их подиже. Као у Црној Гори у првим годинама. Каматне стопе зависе од ризика, који би се само мало умањио увођењем евра. Уосталом, не треба нам бољи пример од Грчке, која је чланицаеврозоне, акакве све проблеме има – истиче Вучковић и додаје да би „шушкање” евра у џепууместо динара смањило секирацију због неповољног курса, алибисмоимали много веће муке од промене других економских величина: пале би плате (у еврима) и запосленост.

Слободан Костић

-------------------------------------------------------------

Мастрихтска правила

Све земље које би да уђу у ЕУ морају да испуне веома строге критеријуме, чему смо и сами сведоци, али „пакао” тек почиње ако нова чланица пожели да уђе у еврозону.  Мора да се испуни пет тесно повезаних правила. Да стопа инфлације не буде већа од 1,5 процентних поена од просека у три земље ЕУ са најнижим ценама на мало, да дугорочна номинална каматна стопа на државне папире не буде виша од два процентна поена изнад просечне камате у три најповољније земље, да буџетски дефицит не пређе три процента БДП-а, да јавни дуг не буде изнад 60 одсто БДП-а и на крају  –  да земља прихвати чланство у механизму девизних курсева ЕРМ најмање две године пре уласка у ЕМУ.