Понедељак, 18.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Прича о четрнаестом војводи и девет баба

(Новица Коцић)

Године 1886. обављен је први телефонски разговор у Србији. У Нишу се налазио краљ Милан Обреновић, а у Београду председник српске владе Милутин И. Гарашанин. Величину тренутка угрозиле су слабе везе. На поновљене захтеве свог краљевског саговорника да говори гласније, Милутин је одговорио: „Ваше величанство, ја говорим тако јако да, када бих се попео на торањ Саборне цркве, ви бисте ме несумњиво морали чути у Нишу и без телефона”.

Овај и неке још мање познате детаље о Србији у времену када су голе бабе покушавале да зауставе епидемију куге, а у Њујорку живео Загрепчанин уверен да је потомак кнеза Лазара и заинтересован за српски престо, сабрао је историчар др Чедомир Антић, у својој најновијој књизи „Четрнаести војвода и девет баба”, коју је објавила „Еволута”. Антић прича 41 причу о доушницима, добротворима, корупцији, химнама, лутрији, смртној казни, разоткрива историјске митове и заблуде, пријатеље и непријатеље Србије 19. и почетка 20. века, а открива и да је до 1914. године у Београду живело једва нешто више од 110.000 становника.

– О томе колико је српска престоница била мала, сведочи и чињеница да је Суботица у то време имала чак 107.000 житеља. Београд је рушен 40 пута, а мало је познат податак да у њему данас живи само 30.000 потомака људи који су овде живели пре 80 година – каже овај истраживач на Балканолошком институту Српске академије наука и уметности, који је књигу заправо почео да пише као новинарски фељтон.

Он објашњава да је „четрнаести војвода од Св. Саве ” из наслова заправо Еуген де Чернуцки или кнез Стефан Лазар Еуген Лазаревић Хребељановић, који се дичио својим наводно племенитим пореклом што је сезало до средњовековних српских династија Хребељановића и Немањића, док су „бабе” заправо прича о здравственој непросвећености српског народа тог времена. Наиме, стварност Србије крајем 19. века било је 200 лекара на два и по милиона становника, а на сваку од тридесетак окружних болница било је упућено око 85.000 становника.

– Брига о здрављу становника била је углавном ослоњена на сујеверје и магију, од чега се тешко одвикавала и елита. Тако су се приликом једне од последњих епидемија бурбонске куге 1837. године, чланови владарске породице, 300 момака и сам кнез Милош, провукли кроз кошуљу коју је током ноћи саткало девет голих баба – објашњава Антић.

Кроз књигу је могуће сазнати и да је први воз почео да саобраћа 1884. године, чиме се остварила визија ректора Велике школе да ће путник од Београда до Алексинца, уместо седам дана хода или три дана јахања, возом путовати за свега четири сата… да је први руски цар, Иван IV Грозни био потомак Јакшића… да је почетком 20. века пензија полицијског чиновника износила 200 динара месечно, што је било знатно ниже од просечне чиновничке зараде... да је песма „Радо иде Србин у војнике” испевана у Хабзбуршкој монархији, на простору данашње Војводине...

Антић подсећа и да је, рецимо, Кнез Милан био први и последњи српски владар којег су покушали да убију у тоалету, у афери познатој као „Смедеревски намештај” – када се нужник у који је ушао распао, а он спреман на најгоре, почео да пуца из револвера. Забележено је и да је приликом опсаде Скадра, први пут у историји дејствовала српска ратна авијација. Ратни пилот с дозволом број 1, наредник Михајло Петровић, погинуо је 7. марта 1913. године на борбеном задатку, поставши тако прва жртва у ратном ваздухопловству наше земље.

Занимљив је део и о обавештајним службама, чије су активности биле прилично ограничене пре него што је Србија телеграфом (1885) повезана са остатком Европе. Вести су углавном путовале две седмице, а дешавало се да, на пример, конзул са Запада путује чак осам месеци до свог одредишта у Србији. Када је са два месеца закашњења „Тајмс” објавио некролог Карађорђу, аутор текста био је толико необавештен о приликама у Србији да је навео да се Карађорђева „побуна” завршила споразумом.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.