Говоре оно што народ жели да чује

Листа амбиција српске политике дуго се не мења. Процес прикључења Европској унији, комплетирање сарадње са Хашким трибуналом, решавање питања Косова и Метохије, три су ставке које се последњих година најчешће појављују на предновогодишњим агендама за решавање. Ипак, било би погрешно истаћи само једну од њих као приоритетну из једног простог разлога: сви проблеми на терету српске политике само су симптом нерада српских политичких елита на стварању оптималне вредносне климе за њихово ефикасно решавање. Вредносно позиционирање ове државе је стога много ургентније и важније питање од било којег појединачног политичког задатка, ма колико велики и хитан нам се он у свакодневном животу чинио. Круцијално питање на почетку ове 2010. године мора бити: куда Србија иде, шта Србија жели? Србија мора имати визију друштва коме тежи чак и ако та визија никада не постане реалност.

Српска политичка сцена је у веома конфузном стању. Популизам Милошевићевог времена још влада том сценом. Скоро све политичке партије више немају јасно дефинисане вредности за које се залажу. Одједном, све странке својим програмима личе једна на другу, говорећи народу оно што он жели да чује зарад још једног успеха на изборима, а при том маскирајући своје праве политичке идеале. Можда се зато народ у Србији и боји избора, јер данашњи српски гласач никада не може бити сигуран да ли се све оно речено у изборној кампањи заиста и мисли. У том политичком престижу дефинисане вредности више не постоје, а народ је остављен да све више дискутује о искрености политичара, а све мање о њиховим дистинктивним идејама. Где је ту Србија? Шта ћемо са Србијом после те чувене ефемерне победе на изборима?

Транзиција, то већ сви знамо, процес је трансформације из једног политичко-економског система у други. Али знамо ли у шта се Србија трансформише? Фокусираност српске политичке елите на краткорочна решења и њена опсесивна потреба да по сваку цену победи на изборима чини да српска транзиција више личи на непланирану мутацију чији се крајњи продукт још не зна. Србија чак још није одлучила којем ће се глобалном систему вредности приклонити. Да ли она има више заједничког са либерално-демократском европском породицом или пак преферира своје источнословенске везе? Зарад политичког и економског, па чак и психолошког здравља сопственог друштва Србија се мора определити и дефинисати своје вредности. И не може увек бити вредносно амбивалентна.

Вредносно ,,седење на две столице” у скорашњој српској спољној политици претворило се чак у тактички потез. Латентна претња да ће Србија побећи у загрљај ,,мајке Русије” ако јој Европа не испуни жеље, стално тиња у мислима чиновника ЕУ. Штап који се витла према Србији је све тањи и краћи, а шаргарепа већа. Питање је, ипак, колико ће ова добра воља ЕУ потрајати. Наслеђе Србије је тешко и суморно али се њиме све мање бавимо, никад не признајући своје грешке, све питајући се зашто Србија данас треба да се стиди због нечега што је било јуче. Али хтели ми то признати или не, историја је акумулативна и ми је не можемо ревидирати.

Једну ствар, ипак, можемо учинити одмах: раскрстити с континуитетом милошевићевске популистичке политике, која, на жалост, још увек влада српском политичком мишљу.

У 2010. години питајмо се: да је Србија наше дете, како бисмо је васпитавали? Које вредности бисмо у њој инспирисали? Охолост и несамокритичност или реалност и трезвеност? Ако бисмо свом детету рекли да погледа око себе и сходно условима који га окружују гради реалну и функционалну будућност, зашто то не бисмо рекли и сопственој земљи? Ако у 2010. сви заједно радимо на томе да успоставимо јасан правац нашег државног постојања и поставимо пред себе реалне циљеве, све агенде и листе проблема ,,за решавање” из године у годину биће све краће и, надајмо се, све баналније.

Лекар, професор из Грачанице