Пироћанац на „Australian Open”

Имам карту за “Australian Open”, али не могу да идем, хоћеш ли ти? - у пролазу ме упита шеф техничког одељења. Мозак је почео да ради убрзано: никада нисам био тамо; добро би било да видим; зашто баш мене поред толико других радника; уморан сам од ових церемонија “у рукавицама”; напољу је 35 степени целзијуса; играју Новак, Јелена и Ана и биће навијања…

Нема проблема - одговорих кратко.

Уместо ка послу, сутрадан сам окренуо кола према центру града. Повео сам и млађу ћерку Сандру, која је била на распусту. За њу немамо карту, али ваљда ћемо се некако снаћи.

Када сам на улазу показао карту коју су ми дали, послали су ме на друга врата. Тамо су ми ставили око врата ону траку са висећом етикетом и спровели ме до мог “броја”. Савладао сам први корак, размишљам.

Окренуо сам се унаоколо и схватио да седим у првом реду а да испред мене игра Венус Вилијамс. Тик уз мене седи мој директор, који ми објасни да је ово ложа једне велике компаније која нас је позвала у госте.

Комшије око мене укочено гледају напред - померају само главе. То није тако тешко научити. Ето, савладао сам и други корак.

Издржао сам целих пола сата на ужареном аустралијском сунцу. Морам да одем у хладовину, размишљам. У првој паузи ставих руку на уста и лагано шапнух директору да морам да идем “на оно место”.

Позвао сам мобилним ћерку, која је у међувремену купила “приземну” карту и добила место на врху “лонца”. Изашли смо напоље у потрази за игралиштем на коме игра наша Јелена. Нажалост, ћерка ту није могла да уђе са њеном картом, а ја сам из солидарности одустао. Гледали смо Јелену на великом екрану. Била је јако нервозна, није јој ишло добро…

Појели смо сендвиче, Сандра је купила неке сувенире, а ја сам одабрао бели шесир. Видео сам да то носе “они важнији” поред мене. Стајао сам испред огледала све док шешир није “легао”. Ето савладао сам и трећи корак.

(/slika2)

Враћам се на своје место а директор ме пита зашто нисам дошао на ручак. Морао сам да будем са ћерком, објасних, а у себи размишљам да нисам ни знао за тај део “пакета”.

Издржао сам још пола сата, направио неколико снимака и натраг кући - у предграђе. Размишљам - све ово много лепше изгледа на телевизору: лепа плава боја, публика маше заставицама и смеје се.

Ако сте помислили да је ту крај приче, преварили сте се! Допало ми се све то. Купили смо карте за супругу и старију ћерку - да и оне виде тај велики догађај. И то баш за четвртфинале када је играо Новак. Карте су, наравно, биле оне јефтиније - за врх “лонца”.

Играло се увече, тако да није било проблема са врућином. Међутим, није прошао ни цео сат а супруга ме зове мобилним:

– Ја ово не могу да издржим! Када почнемо да навијамо за Новака, “комшије” се окрену према нама и траже да ћутимо.

Устале су и вратиле се кући.

Остатак меча смо заједно одгледали на телевизору.

(/slika3)

А Новак је победио. И опет је победио. И опет је победио.

Било је то пре две године када је освојио “Grand Slam”.

А данас ?

Сандра је купила “приземну” карту и иде у центар града са другарицама. Понела је “Никон-а” и бројаницу, док звездин дрес није смела да обуче јер су хрватски навијачи поново направили проблеме па цела Аустралија данас прича о томе.

А ми остали навијаћемо као и раније - испред телевизора.

Само да Новак опет победи!