Продаја и препродаја беба

Телефон не престаје да звони и поруџбине пљуште. И поред тога што Дуан Јуелин (38) константно подиже цену, тражња је непресушна. Муштерије су жељне да купе што више, не питају за цену и нуде му скупе поклоне и вечере у отменим ресторанима.

Захваљујући породичном послу зарађивао је и по неколико хиљада долара месечно што је незамисливо богатство за необразованог кинеског сељака који гаји пиринач у јужној провинцији Хунан.

Роба коју је продавао биле су – бебе, а купци су била државна сиротишта која су плаћала до 600 долара за сваку новорођену девојчицу коју би могли да усвоје у САД или у некој другој земљи. А за сваку усвојену бебу сиротиште из кога је дошла добијало је донацију од 3.000 долара од родитеља који су је усвојили.

„Нису могли да набаве довољно беба. Захтева је било све више, а сходно томе и цене су расле”, каже Дуан који је прошлог месеца изашао из затвора пошто је одслужио око четири од укупно шест година затворске казне због трговине децом, преноси „Лос Анђелес тајмс”.

Дуан и чланови његове породице од 2001. до 2005. продали су 85 беба девојчица у шест сиротишта у Хунану. Његова прича, поткрепљена стотинама страница докумената сакупљених за потребе суђења 2006, донекле расветљавају тајни процес у оквиру кога десетине хиљада нежељених девојчица рођених у сиромашним и прљавим кинеским забитима одрастају у САД са именима Кели и Емили.

Како каже причљиви Дуан, сва сиротишта су уредно плаћала за бебе и чланови његове породице у почетку су веровали да не крше закон јер су деца одлазила у државна сиротишта.

Кинески закон је пооштрен и строго забрањује трговину децом, не само због тога што је куповина беба неетична, већ може и да подстакне киднаповање, што је у Кини велики проблем. Поред тога, када се бебе продају и њихови подаци фалсификују, оне одрастају без осећаја за своје порекло и домовину из које потичу.

Иако су Дуан и његова породица продавали бебе само из јужне провинције Гуангдонг, други су бебе доносили из сиромашних делова Сечуана и Јунана. Иако су робу представљала људска бића, ипак се све сводило на трговину као и сваку другу – паре па роба, цене диктирају понуда и тражња.

Дуанов добављач у Гуангдонгу наплаћивао је екстра ако би беба била лепша или снажнија од уобичајених. Сиротишта су често телефоном саоштавала своје поруџбине и истовремену се ценкала. Некада су, присећа се Дуан, давали новац унапред и захтевали одређени број беба по жељеној цени.

Дуан и пет чланова његове породице – две млађе сестре, жена, свастика и зет – осуђени су 2006. за трговину децом. Сви су остали у затвору осим Дуана, који је пуштен да би издржавао родитеље. Чланови породице жале се да су жртвени јарци у свеопштој куповини и продаји беба и истичу да је, после свега што се догодило, унапређено неколико директора сиротишта која су била умешана.

Све је почело 1993. када су Чен Жиџин, Дуанова мајка, и две сестре ангажоване да за долар дневно брину о бебама у сиротишту у Чангнингу, месту поред града Хенгјанга. У то време Комунистичка партија започела је кампању и донела одлуку о тзв. политици једног детета. Циљ је био да се смањи брзина повећања и онако бројног становништва.

Циљ је остварен, али је цена висока, па Кина данас спада у најстарија друштва у коме је све је мање радне снаге, а друштвена пирамида се клати, преноси „Дојче веле”.

У Кини није дозвољено да беба буде напуштена, чак и ако је у сиротишту, па су нежељене девојчице остављане ноћу у картонским кутијама или корпама од бамбуса, Уколико би биле остављене у близини сиротишта, обично би палили петарде и тако давали знак запосленима да пронађу дете.

„Свуда смо налазили бебе”, присећа се Чен. „Биле су замотане у прљаве крпе, а неке од њих прекривало је безброј мрава.”

Беба је било све више, а услова за њихово збрињавање недовољно па су се 1996. и 1997. сиротишта широм Хунана укључивала у све шири програм зу оквиру кога су хиљаде беба девојчица слали у иностранство на усвајање.

Уместо да одбија да прима бебе, директор локалног сиротишта почео је да преклиње Чен да донесе што је могуће више беба и нудио да јој плати трошкове. У близини се отворило још пет сиротишта и сва су имала исти захтев. И тако је све почело. Само током 2000. у правцу САД отишло је више од 5.000 беба.

Кинеска сиротишта су морала да испуне законску форму и пре усвајања потраже биолошке родитеље. У локалним новинама давани су званични огласи у којима су тражени родитељи, али са намерно наведеним погрешним подацима о месту на коме су бебе пронађене.

Судски случај против продице Дуан натерао је Кинески центар за питања усвајања да обустави усвајање беба из Хунана и упозори сиротишта да бебе не смеју да купују. Људи блиски овим круговима кажу да се са овом праксом наставило, али сада много дискретније.

Кинеска влада истиче да сваке године нестане између 30.000 и 60.000 деце, од којих је већина отета.

У случају Дуан није било доказа да су бебе биле киднаповане и на силу одузете од родитеља. Дуанови кажу да су, и у случају да су прекршили закон, бебама обезбедили бољи живот.