Песничење црноризаца

Уместо да уочи Великог поста у смирењу моле један другог за опроштај монаси су се на капији манастира Грачанице дохватили за гуше. Снимак песничења црноризаца шокирао је јавност али и саблазнио многе вернике. Тако је са распетог Косова у свет отишла још једна вест о нашој неслози, овог пута међу калуђерима.

Туча испред задужбине краља Милутина између присталица разрешеног владике Артемија и новопостављеног администратора епископа Атанасија је знак дубоких подела које постоје не само у рашко-призренској епархији већ и целој цркви.

Одавно је владика Артемије за „патриоте“ једини истински борац за Косово и Метохију. Тај ореол смењени епископ рашко-призренски зарадио је својим јавним иступима у којима је без длаке на језику критиковао политику званичног Београда према јужној српској покрајини. Зато не чуди што његово привремено развлашћивање многи тумаче у политичком кључу.

На другој страни Артемије je већ пет година у раскораку са Патријаршијом око начина обнове порушених светиња у мартовском погрому 2004. године. Због неслагањем са Меморандумом о обнови из 2005. године епископ рашко-призренски је ушао у отворени сукоб са Светим синодом, јер није спроводио одлуке сабора. То га је довело и до разилажења за својим викаром, епископом липљанским Теодосијем кога је сабор именовао у комисију за обнову цркава и манастира на КиМ. У складу са таквим „двовлашћем“ у епархији и манастири на Космету су почели да се сврставају – једни уз Артемија, други уз Теодосија.

Када је у августу 2008. године пропао покушај Артемија да смени владику Теодосија било је очито да више нема подршку епископата.

У међувремену су до медија стизале и информације о многим злоупотребама у пословању епархије. Синод и Сабор су одавно као једног од виновника тих махинација означили Артемијеву „десну руку“ оца Симеона, игумана манастира Бањска, против кога је „црквена влада“ сада и поднела кривичну пријаву.

Баш због тако деликатне ситуације на КиМ и поделе међу тамошњим монасима, Свети синод је морао пажљивије да спроведе своју одлуку којом привремено, док сабор не утврди канонску одговорност, развлашћује владику Артемија. Зато туча на капији манастира не може да падне само на Артемијеву душу. Да је новопостављени администратор владика Атанасије (Јевтић) заједно са Артемијем, који је прихватио одлуке Синода, отишао у Грачаницу и у братољубљу, како доликује архијерејима, преузео управљање епархијом можда не би ни дошло до инцидента.

Контрадикторне информације које су пристизале стварале су утисак одмазде, да је владика Атанасије направио „препад“ на Грачаницу, а да је епископ Артемије, малтене стављен у „кућни притвор“. Артемије иако развлашћен, није суспендован као епископ, што значи да има право да служи и као духовник прима своју духовну децу. Зато док се на сабору не докаже Артемијева кривица, Свети синод са патријархом Иринејем на челу треба да заштити достојанство епископа Артемија. У противном, од Артемија може створити (не)заслужено новог „косовског мученика“.