Недеља, 26.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Двадесет година касније

Рода на крову једне куће у Стразбуру, јануар 2010. (Фото АФП)

Земљу у којој сам рођена напустих пре тачно двадесет година – релативно дуг период, а ипак нешто краћи од оног првог дела мог живота, проживљеног у завичају. Наравно, ни моја домовина, она коју сам оставила давне 1990. није више иста. Смањила јој се територија, број становника, скратио јој се и назив. Хватам себе како увек устукнем, згрчим се, некад загрцнем или дубоко удахнем, кад ми неко, ко ме не познаје, постави питање - одакле сте, ког сте порекла...

Чујем себе како саговорнику објашњавам да сам ја заправо један "врло компликован" случај. Некима буде и интересантно кад чују да сам рођена у главном граду једне земље која више не постоји, да су ми родитељи Срби, од којих је један опет рођен код "сусједа", а да ја себе сада декларишем као припадницу неке треће опције. Има и оних који инсистирају, такорећи наваљују, да се определим којој, односно чијој страни више припадам, што увек одбијам, јер осећам да свима припадам мање или више...

Ако питам срце и неки дубоки осећај изнутра, мерен количином успомена из детињства, година школовања и сазревања, рекла бих да припадам православној Србији, мада сам у дубини душе ипак атеиста …Припадност некој другој нацији, да тако кажем прагматичној варијанти, за мене се наметнула природно, после толико година емоција и рада у другој земљи, после усавршавања, личног тражења, дружења са људима различитих нација и вера, са којима сте стицали неке друге навике, мењали своје, настојали да им се прилагодите, да се адаптирате, а како би другачије и могло бити? Кад си у Риму прихваташ навике Римљана, односно средине у којој си се затекао.

Тако стечено ново "рухо" сасвим ми је потаман у овој свакодневици, удобан огртач, шивен по мери, да нигде не стеже нити "дави", за разлику од оног старог, које је знало да ми “компликује живот“...

Сећам се једне епизоде кад сам путовала на одмор у САД, са уредном туристичком визом у југословенском плавом пасошу. Због озбиљног техничког проблема на долазном лету, пропустила сам везу за Америку…После ноћи проведене у Амстердаму, наредног јутра на чекирању затичем гомилу људи који се гурају са свих страна, невиђени хаос... Одједном високо изнад наших глава подиже се једна рука са америчким пасошем и зачух женски глас како “крешти “ – „Пустите ме да прођем, ја сам држављанка Сједињених америчких држава!“ У свеопштој гужви људи око мене у тишини јој направише пролаз и она се прва проби до пулта за чекирање. Сећам се да сам тада осетила завист...мене су на сваком кораку и у одласку и у повратку бескрајно "прочешљавали ", испитивали, отварали кофер, ручно прегледали... Тога више нема, на срећу...

(...)

Матерњи језик наравно нисам и не могу заборавити; не губим кажу још увек ни онај београдски акценат, иако далеко од завичаја сада више размишљам на неким другим језицима, чије су ми конструкције прецизније, концизније, безосећајније, осликавају трезвеност, долазе из “хладне главе”... Примећујем ипак да кад ми је до смеха, или кад ме ухвати “фјака”, онда се латим неке, најчешће српске, или пословице других народа са којима смо до недавно делили заједничку државу. Такве метафоре, игрокази, најлепше и најсмешније ми осликавају суштину неке ситуације; пуно ми још увек значи да будем и даље делић оне тамо приче и припадник оног тамо народа, иако им ја више не припадам ни географски, ни по новостеченом сензибилитету.

(...)

Чудан је осећај бити у свом родном граду као неки случајни туриста, само онако у пролазу…И поуздано знам да се ту нећу више никада вратити, онако заувек. Себи више то питање и не постављам, нити размишљам у смислу "шта ако..."

За мене је то завршена прича; сувише је велики улог, превелик би био ризик, огромна одрицања и неописива неизвесност поново се вратити у Србију…Знам да имам и где и коме, али свој живот сам изградила из темеља на другој географској дужини и ширини, не могу себе тек тако сада да “пресадим”… Са две деценије више "испод паса", сада сам много инертнија, много више калкулишем, важем за и против; много је више саиграча у тој игри, те жеље не могу и не желим да занемарим тек тако…

После двадесет година ни акутни проблем носталгије за мене више не постоји – некад се запитам, хеј, шта то беше? Прележала сам ту бољку са високом температуром и не хвата ме више тај "вирус", та неиздржива, сасвим сулуда жеља да проведем викенд у родном граду, без обзира колико платила за авионску карту - да би на пример јела бурек, пила јогурт, или се “давила“ у маминој подгрејаној сарми у зимско доба.

Ни славски колачи не убрзавају тако лако к’о ономад откуцаје мога срца… После двадесет година проживљених далеко од родног краја, ја сам сада прекопчана на неку нову фреквенцију, на којој нема крчања, ни сметњи на везама; испрограмирана сам да живим другачији живот…

И никада нећу сазнати какав би мој живот био да се нисам отиснула на тај пут, за који ономад ипак нисам могла знати да ће бити у једном правцу…Не треба себе да мучиш таквим питањима, чему, беспредметно је то? Шта би било да је било, то је нешто о чему размишљам само понекад, док тонем у сан полако, после још једног минулог дана…

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.