Понедељак, 23.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Џек Николсон из нашег сокака

Џек Николсон има брата-близанца. Док он седи у првом реду кошаркашке хале у Лос Анђелесу, брат-близанац, такође са наочарима за сунце, скупља колица по паркингу самопослуге у Бернардсвилу, у Њу Џерсију.

Или их је барем скупљао, до прошлог лета. Ево како сам га упознао.

Банка у којој радим сваке године организује, као део кампање да омекша бес народа, један дан добротворног рада, под именом „Community teamworks“. Буквални превод, друштвени тимски рад, у потпуности промашује песничку намеру. Друкчије се то на српском каже (или се казивало, у оно давно доба кад сам био млад и згодан). Слична кованица, „друштвено-користан рад“ погађа близу, али не у центар. Постоји много боља фраза у нашем ex-yugo жаргону.

Радна акција.

И то заједно са свим комунистичким декорацијама попут ударничких значки и помена у орацијама (додуше, електронским) Његове Врхунске Узвишености Генералног Директора. Политички мотивисано окупљање под плаштом добротворног рада. Да ли певамо оде нечијим делима, или носимо мајице са натписом „Банка та-и-та се брине о добробити своје средине“, нема много разлике. Пропаганда је пропаганда зато што није истина. А људи су, изгледа, углавном исти. Или врло, врло слични.

С друге стране, геније капитализма је, кажу, у усклађивању личних и пословних интереса. У случају „Community teamworks“ пословни интереси – тј. пропаганда – су итекако усклађени са мојим личним интересом да један дан ескивирам с посла. Поента те ескиваже би међутим била потпуно пропуштена уколико би пропагандно-друштвене тимске активности биле исувише удаљене од мог северно-њуџерзијанског комшилука. И то не из локал-патриотских, већ врло једноставних практично-себичних разлога.

Једини расположиви пројекат у северном Њу Џерсију биле су „Срећне шаргарепе“. Требало је да окопавамо некакве саднице – да ли шаргарепа, да ли нечег другог, не знам – на једној од бивших фарми Баштенске Државе („Garden State“ је надимак Њу Џерсија, прикладан отприлике исто колико би „Општина чистих контејнера“ одговарало, рецимо, Звездари.)

Позитиван хумано-тимско-друштвени аспекат пројекта „Срећних шаргарепа“ је, међутим, био неоспоран. Школска деца треба да знају да и шаргарепа и остало сродно јој зеље, срећно или не, не расте само по самопослугама, него, с времена на време, и у земљи. И не само то. Поред очигледне референце на здрав дух у вези са здравим телом, повратак природи и рад на чистом ваздуху, усрећивање шаргарепа је замишљено и као културолошка интеграција банкарског естаблишмента са мање срећним друштвеним слојевима, представљеним штићеницима општинског Програма за Реинтеграцију.

Другим речима, у друштву бивших робијаша.

(/slika2)

Али Боже мој, хришћански је да опраштамо грехе, поготово браћи и сестрама који су свој дуг краљу и отаџбини одужили. Уосталом, квази-пољопривредни радови с бившим робијашима не морају да буду ништа гори од дављења с клијентима-безвезњацима који мисле да је нафта скупа а пинг-понг лоптице јефтине. И тако, пун ентузијазма, пљунух у шаке и дохватих се мотике.

Obersturmführer радне акције доделио ми је леју са некаквим жгољавим зељем, и уз њу, Џека Николсона, тј. његовог брата близанца. Препознао сам га са паркиралишта самопослуге у Бернардсвилу, где је скупљао разбацана колица. Сличност са оригиналом, и поред дроњаве одеће и браде од три дана, била је невероватна.

Hi, I am Alex.

Hi, I am Jack Nicholson.

Добар дан-добар дан. А онда, уз мотику, жгољаво зеље и благо јунско сунце, животна прича је лако потекла.

Џек (право име било му је Двејн) провео је добар део живота по затворима. Са 15 је почео да краде кола у Њуарку, углавном из зезања. Украдеш кола, возиш их једну ноћ. Толико. Следеће ноћи, друга. Па трећа. Живот је леп, понекад. Али свему дође крај. Иза једног црвеног сигнала, авај, чекао је пандур, и затвор за малолетнике. Ту је научио да је крађа кола за дилетанте, да је прави бизнис у провалама по периферији. Средња класа оде на посао, деца у школу, куће празне. Већином отворене. Уђеш, однесеш шта електронске опреме, шта накита. Понекад пара. Људи су исти. Накит је у фијоци испод огледала у спаваћој соби. Паре у порцуланској теглици у кујни.

Једном је неко из комшилука позвао закон. Џек/Двејн је био на условној слободи. Од новододатих 8 година, издржао је шест и по, и поново условно пуштен. Напио се и истукао женску. Натраг под браву. Три и по године за пар шамара.

И тако у недоглед. Како год да су ветрови дували, није му се, изгледа, дало да састави више од пар година на слободи. А онда, током једног од тих одмора на државни рачун, животна лутрија га је подарила чудним даром. Његовом брату (ваљда трећем близанцу из клана Николсонових) је био потребан бубрег.

И тако, ето ме опет на слободи. Условној, то јест. Полу-слободи. Полу-. Без једног бубрега (подиже кошуљу да ми покаже бразготину на леђима), али боље него иза браве, буразеру („buddy“ на енглеском. Дозволите ми кратак лингвистички тајм-аут, с обзиром да смо овде дотакли једну занемарену тешкоћу имигрантског живота, аклиматизацију литерарног укуса на нови језик и нову, углавном ширу, литерарну понуду, тешкоћу коју је сваки патолошки књишки мољац искусио. Једна од малог броја књига које сам читао и на српском и на енглеском је „Последње скретање за Бруклин“ Хјуберта Селбија. У фусноти, преводилац на српски је коментарисао о изазовима превода жаргона једне урбане средине (њујоршке, тј. бруклинске) у другу (београдску), посао који захтева, поред истанчаног слуха за језик, и велику количину литерарног талента. „I got four f...in' kegs” би, да је јунак Селбијеве приче са Западног Балкана, било „Ма имам четри буренцета с пивом, да их ј...”. Једноставно, бриљантно. С друге стране, у преводу „Горског Вијенца” на енглески „... ћуд је женска смијешна работа“ постало је “What woman does is ever smiling wonder” или, у другој варијанти, „A woman's mood is a funny business“. Једино шта могу да кажем је, преводилачки хлеб је горак.)

Али вратимо се срећним шаргарепама. Џек/Двејн, ослоњен на своју мотику, гледа у празно, и понавља замишљено: и тако, ето ме опет на слободи. Као да се уверава да се реч „слобода“ заиста односи на њега.

Чепркамо по жгољавом зељу неко време, у тишини. Током паузе за ручак, причамо о спорту, о пиву, о прављењу кобасица. Враћамо се нашем жгољавом зељу. Џек/Двејн се распричао о печењу свиња у Северној Каролини, давно, кад је био млад. Е, да. Кад сам био млад и згодан, као ти сад...

Хвала, није требало.

А шта је твоја прича, буразеру, Џек/Двејн ће пријатељски.

Моја прича?

Да ли ја имам причу?

Дипломирао Електротехнику на Београдском Универзитету са просеком... Отишао на стручно усавршавање...

Да, штићеник Центра за Реинтеграцију би несумњиво био импресиониран.

Знаш, једном, у војсци, ишчупали су ми нокат с палца на нози. После тога, две недеље сам се излежавао у болници. Било је то баш за време светског фудбалског првенства, да не помињем ког... Нагледао сам се фудбала ко' никад у животу.

Служио си војску?

Служио сам војску.

Свако треба да служи војску. Него, да те питам, је л' идеш у лов?

Волео бих да му кажем, радим у банци, по професији сам ловац у мутном. Hunter in murkiness?

Џек/Двејн, не чекајући одговор, наставља. То ми фали. То ми фали, више од жене, то ми фали. Али док сам на условној, ништа од тога. Forgetaboutit. А кад сам био млад, као ти сад...

Хвала, није требало.

Растасмо се, те вечери, као најбољи пријатељи.

Ево како се прича завршава. Играм фудбал у лиги “40+”, сваког уторка у сали за физичко у једној основној школи, ево већ пар година (тј. од кад сам сам стекао неопходне квалификације). Друштво, шарено као Америка: радници, имигранати, илегални и остали, пар чиновника, и један адвокат, који ради као бранилац по службеној дужности у општини.

После фудбала, понекад одемо на пиво, кад је време лепо. Недавно, уз пиво, бранилац по службеној дужности распали причу. Живот је позориште. Мислио сам, ето, све сам видео, али пре неки дан... Тип на условној, брат-брату 50 и кусур, ухваћен у провали (trespassing). А нигде није провалио, ништа није украо. Није ни покушао, у ствари. Ухваћен на дрвету, с ваздушном пушком. Ловио веверице. Скинули га ватрогасним камионом. Шта да му радим? Натраг у затвор, три године, чини ми се...

И још нешто, рече бранилац по службеној дужности. Пре пар година, добровољно дао бубрег, неком пријатељу, комшији, рођаку, шта ли. Ех, људске судбине...

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.