Зашто Америка држи 400 атомских бомби у Европи

Од нашег дописника

Москва, 15. марта – На међународном самиту о резултатима смањења количине атомског оружја у свету, 12. априла у Вашингтону, председници Медведев и Обама мораће да одговарају на питање других својих колега, учесника самита, о томе шта је и колико урађено за пет година, па и о томе докле се дошло са потписивањем споразума о смањењу арсенала стратешког наоружања (СТАРТ), и зато верујем да ће они учинити све да се нови договор, упркос проблемима, потпише до 12. априла – каже генерал-мајор Владимир Белоус, професор на Академији војних наука и водећи научни сарадник на Институту светске економије и међународних односа Руске академије наука.

Ових дана најављено је да је највећи део споразума усаглашен, остало је само 2-3 процента...

–– Да, али ђаво се обично крије у ситницама. Увек је то тако, најлакше је усагласити општа места, пароле, а кад се дође до детаља, онда почињу проблеми. У конкретној ситуацији проблем је и то што САД немају баш јасну позицију у вези са противракетном одбраном. Најпре су хтели да поставе трећи позициони прстен у Пољској и Чешкој, потом су одустали, а онда одлучили да се преселе у Румунију и Бугарску. Ко зна шта ће даље смислити. Зато је тешко предвидети развој догађаја. Искрено, ја мислим да ако се и потпише, у новом уговору неће бити јасно дефинисана веза између противракетне одбране са једне стране и офанзивног наоружања, с друге. Ако председници одлуче да пред своје колеге изађу са већ потписаним уговором, то ће значити да су главне проблеме оставили за ратификацију. Не треба заборавити да је потписивање споразума само први корак. Ратификација је следећи, и он није нимало лак. Посебно у америчком Конгресу.

Аутор сте књиге „Америчка противракетна одбрана – машта и реалност”, која сеодносила на ПРО у Пољској и Чешкој. Како оцењујете чињеницу да су САД, пошто су одустале од трећег позиционог прстена, одлучиле да своје ракете ипак поставе у јужној Европи?

–– Војно, ракете у Румунији и Бугарској не представљају никакву опасност за Русију. Али оне дестабилизују ситуацију на Балкану. Свако појављивање оружја на некој територији доводи до питања – против кога је оно усмерено. Чим НАТО јача инфраструктуру по Европи, значи да је заинтересован за ту територију. Русији, наравно, није свеједно што тамо стижу велике количине оружја. Тако се ремети однос снага не само на Балкану него и у свету. Треба имати у виду да није реч само о САД него и о НАТО у коме главну улогу игра управо Америка.

Како бисте данас оценили односе између Русије и НАТО – прошло је више од годину дана од замрзавања контаката због рата на Кавказу? Може ли се рећи да се ушло у фазу нормалне, добре сарадње?

– НАТО се после распада СССР-а и краја хладног рата трансформисао и војно, и политички, и стратешки. Појавила се могућност боље сарадње са Русијом. Али, односе са алијансом, као што сам рекао, диктира у великој мери Америка. С једне стране имамо наизглед све боље и боље односе, а с друге, поступци НАТО стално изазивају забринутост. Трансформација алијансе дала је могућност за побољшање доноса. Али та побољшања су далеко мања од компликација које изазива ширење НАТО. Тренутно је у алијанси 26 земаља са 843 милиона становника. НАТО се све време шири на исток и у три таласа се примакао Русији – најпре за 500 километара, а у другом таласу за још 500. (/slika2)

Кад су балтичке земље постале чланице алијансе добили смо заједничку границу са НАТО дужине 400 километара. То наравно не може да остави Русију равнодушном, поготову кад се има у виду њихова жеља да у своје редове приме и Украјину и Грузију. Тада би нас делило 2.000 километара заједничке границе. Русија не може да се не запита зашто се то ради. И зашто Америка у авиобазама шест европских земаља држи 400 атомских тактичких авионских бомби. Против кога ће се оне употребити? Јасно је да нису намењене за борбу против тероризма, јер се са том опасношћу мора борити на сасвим други начин.

Кад је борба против тероризма у питању, можемо рећи да се интереси Русије и НАТО подударају. Има ли још ситуација у којима алијанса и Русија могу да делују заједно?

– Има. На пример, Авганистан. То је земља са којом се ми граничимо и веома нам је стало да у њој влада мир. Зато смо и дозволили да преко наше територије иде „мирно снабдевање” савезничке војске. Заједнички интерес би требало да буде и потписивање договора о обичним оружаним снагама у Европи, али НАТО нешто не жури да га потпише. Места за сарадњу има много, али основни проблем је чињеница да НАТО упорно у близини руских граница ствара инфраструктуру у жељи да стекне преимућство у региону.

А како се на међусобне односе одражава формирање разних других савеза – Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ), Шангајска организација...?

– НАТО се труди да их не региструје. А у ОДКБ је 18 земаља. Ако би НАТО признао постојање организације и успоставио сарадњу с њом, многи проблеми би се лакше решили. Сарадња два моћна савеза дала би позитивне резултате, али алијанса је према томе за сада равнодушна.

Америка и њени савезници данас ратују у Ираку, у Авганистану, прети се Ирану, Пакистан има атомску бомбу... да ли заиста све претње свету долазе из Азије?

– Па познато је да је рат у Ираку почео због непостојеће атомске бомбе. Ни Иран данас нема атомску бомбу, ни могућност да је направи. Нема ни ракете носаче који би могли да „добаце” даље од 2.000 километара. Наравно треба пратити њихова истраживања у атомској области, то не може да се сакрије. Пакистанска спољна политика је оријентисана на Индију... Одлучите сами.

-------------------------------------------------------------------- 

НАТО је опасност за Русију

Хилари Клинтон је недавно рекла да НАТО није непријатељ Русије, и да не доживљава Русију као непријатеља. Какав је Ваш став о томе?

– Ја мислим другачије. НАТО јесте претња Русији. Његов циљ је да спречи повезивање постсовјетских земаља јер се боји препорода руске империје. Циљ им је, такође, да спрече да Русија постане лидер чак и у земљама бившег Совјетског Савеза, а поготову не у Европи.

Могу ли они то да спрече?

– Као војни савез, не могу. Али узмите у обзир ко су све чланови алијансе. Погледајте како се спречава сваки економски продор Русије у Европу, а поготову у Америку. Али мислим да им је циљ погрешан. Опасност, ако се то зове опасношћу, не прети од Русије, којој треба још много да достигне њихов степен економског развоја, него од Кине, па и Индије. Занимљиво је посматрати како ће се одвијати њихови међусобни односи, поготову односи између Кине и САД, где су несугласице већ почеле.