Жито на клавиру

Крсна слава у Срба је циклусни догађај (једном годишње) чије је одигравање предвидиво, понашање учесника задато, а исход би требало да буде – заједништво, пријатељство и исказано гостопримство. Равно је светогрђу да неко наруши редослед или прекрши прећутно поштовање позваних, па да "поквари славу" и преобрати је у политичку или породичну свађу. Изрека "Нико нема што Србин имаде" у стварности је непобитна: нико на свету нема крсну славу. И то још од светог Саве, Растка Немањића (1175–1235) који је кроз поруку о слози (као једином излазу за народ коме прете векови сужањства) увео и обичај да свака кућа има свог свеца. Верски чин преобраћења из паганства у хришћанство подразумевао је и замену више божанстава иконама нових светитеља. Једна од главних одлика српског православља је крсна слава. Први славски свечари у Србији бирали су као крсно име свеца на чији најсвечанији дан су били крштени. Тако је почело. Слава (светац) заштитник је домаћег огњишта. Прошли су и Турци и ратови и владавина атеизма, слава је опстала. Не само да је издржала прогоне, него се број свечара умножавао, појавили су се крајем осамдесетих година двадесетог века, убрзо пошто је пао Берлински зид.

У тренутку када је грађанска породица већ сасвим замењена савременом породицом (више развода и мање деце ), слава се враћа у Србију (и делове бивше Југославије где су они живели) кроз сва врата и на сва звона. Опет је доказ националног идентитета.

Данас славе многи који никад нису славили (или њихови очеви јесу, а они нису могли), наравно да су наставили да славе и они који су деценијама то чинили у потаји, као завереничка група. Ко је за време Тита ишао на славе био је сумњив, као и онај који је славио, а " Озна (УДБ-а) све дозна". Свештеници су тада били малтене без посла, данас не могу да постигну све.

Домаћин стоји

Правила понашања гостију на слави неписано су призната: уредан изглед, букет цвећа или флаша вина, домаћин стоји и пита сваког за здравље, честитање руковањем или троструким пољупцем (у зависности од блискости), заузимање свог места за столом, неколико љубазних реченица с околним званицама, пићенце, избегавање зле речи. Познато је да српске домаћице посебно спремају славску трпезу; за то се мора имати и времена и намирница. Странац који такво послужење угледа и окуси, убрзо после чуђења препушта се хедонистичкој угодности коју ствара добар залогај, уз капљицу.

Најслављенији светац је Свети Никола, 19. децембра (баш када су турске власти тражиле од италијанских да се део његових моштију пребаци из Барија на родно тло) и то је посна слава, јер "пада" у време божићног поста, али – у Београду, рецимо – од Ђурђевдана до Митровдана слави се 38 слава. Преко целе године и до осамдесет. Већина је мрсна.

И посна слава може обиловати ђаконијама. То најбоље зна етнолог Драгомир Антонић, аутор "Посног кувара" који се и примењује у неким ресторанима. Посне славе могу имати и пикантерије, као што је сармица од киселог купуса са орасима, бадемима и бибером. Сасвим је нов, помало верски неприкладан (јер, кућна икона, ако је има, није баш за ношење...) начин слављења крсне славе у ресторану. Чак је и Министарство за трговину и туризам предвидело "славе у угоститељској понуди". Заједничко огњиште налази се у кафани (ако свечар нема других могућности, или домаћица "није у фазону" да проведе неколико дана у кухињи) где се припрема све како доликује. Мало је оних који још месе тесто за славски колач, иначе веома тражену робу у мегамаркетима, пекарама и посластичарницама.

Као начин окупљања родбине и пријатеља, слава је и вид испољавања домаћинове гостопримљивости и друштвеног престижа. Рецимо, Карађорђевићи славе Светог Андреју Првозваног и тада се на Белом двору окупи политичка и привредна елита, као и дипломатски кор. Породица Карић је Јовањдан претворила у страначку славу, а Ђурђевдан славе и Демократска странка и Демократска странка Србије. (Можда ће једном сести за заједничку трпезу?). Слава Београда је Спасовдан. Министарство финансија и Управа царина слави Светог Матеју, како пише на њиховом интернет сајту. А поред тог обавештења стоји остало: "Тендери и набавке, борба против корупције, сузбијање криминала...". Српски покрет обнове слави Видовдан, Српска радикална странка – Три јерарха, Нова Србија – Светог Симеуна Мироточивог, а Синдикат машиновођа – Огњену Марију. Славе и занатска и трговачка удружења (еснафске славе), у новије време и предузећа, спортски клубови... Нека нам опросте они које нисмо споменули.
Мајкл Бауринг, фотограф из Енглеске, годинама већ прави слике о Србији (у мају је имао изложбу фотографија у Београду), много пријатеља је овде стекао и каже да он, као протестант, такође слави Светог Ђорђа који је њихов заштитник.

"По томе су православци ближи протестантима него католицима, мада Срби јединствени јесу, па макар само и због оригиналног начина како славе...."

За Светог Николу позван је на славу у једну младу београдску породицу. Жито се налазило на клавиру, гости су узимали по кашичицу, неко се крстио, неко није, честитали су и били весели. Потом су служени шпагети с рибљим плодовима, разне салате, ражани хлеб и домаћи посни колачи наручени за ту намену. Алкохолна пића су замењена соковима и чајем, али ко је хтео могао је и малко да попије. Из звучника музичког уређаја допирао је тихи етноџез.

Због ината

Можда зна он и за славе где јеловник за славски мрсни ручак изгледа овако: предјело – пихтије, сир, кајмак, руска салата, суво месо; телећа чорба; сарма, уз фефероне и кисело поврће (туршија); печење (прасеће) уз ајвар и рен, торта и ситни колачи. Ко издржи тај ручак мора имати добар желудац. Кафа. Ракија, вино и пиво у великим количинама се подразумевају. Не прича се много, дођеш, поједеш и одеш. Онда дођу други. За славским столом се гости могу послуживати у сменама, сва три дана (од којих је први, по закону, нерадан) и то по њиховом значају и месту на породичном стаблу.

Српска православна црква налаже одређена правила: свештеник треба да освети водицу, хлеб, кољиво, вино, свећу, жито.... Понеко нема времена, новца или жеље да слави тако, па све то чини сам. Али, без цркве, слава не важи. Академик Димитрије Богдановић је написао: "Творац славе је управо светосавска црква. Слава је светосавски култ. То није славље појединца, него породице, мале цркве која је део велике цркве."

"Хришћанска породица је "домаћа црква". Отац предаје сину славу, а погрешно је да синови не славе док им је отац жив. Чине то чим заснују породицу.

Милорад Гавриловић (65) звани Батан, инжењер шумарства из Младеновца у пензији, слави Светог Луку. Од ране младости је домаћин, јер му је покојни отац био у емиграцији, у САД. У инат свима, Батан је јавно позивао колеге, пријатеље, комунисте који су се јавно одрицали славе, али су неки ипак долазили у његов дом у тамнавском селу Новаци, да се наједу, напију и испричају чак и о забрањеним темама.

Ко је једном позван на славу, увек је добродошао. "На славу се не зове", мишљење је и старог Београђанина Александра Радосављевића (70) званог Гренџер, телевизијског сниматеља у пензији, који је против тога да се било чиме ремети мир и достојанство славе, да се не крше правила. Зна се ко где и код кога иде, то су нити пријатељства које трају од славе до славе, кидају их само болест, старост и смрт, понекад и свађа. Слава је наследна, као и икона. Ако родитељи не усмеравају децу на то да придају значај овом националном обележју, онда смо пропали као народ. Поједини сусрети трају од славе до славе, људи се посећују, мада се, иначе, ретко виђају или чују телефоном. Али на славе одлазе. Понекад се дневно мора обићи и неколико свечара. Другачија су времена. Неки домаћини примају и више од 300 гостију, док неки имају само за основно – свећу, колач, вино и закуску.

Ретко још који домаћин целог дана стоји, дочекује и испраћа госте. Још ређе се деца гостију даривају колачима "за понети". Има тумачења да је обичај слављења настао и као исказ гостопримства, по узору на прабиблијског оца Аврама који је угостио три госта.