Имена

Сервантес је једном приликом написао да је добро име вредније од блага. Лично нисам пуно размишљао о свом имену: оно је прирасло уз мене и прихватио сам га као што сам прихватио, или био приморан да прихватим, све своје врлине и мане. Волио сам га кад сам био у миру са собом, а нервирало ме у тренуцима кад нисам подносио ни једну своју особину и кад сам сматрао да сам отјеловљење људског несавршенства. Но, подсвјесно негдје, никада нисам имао дилему да бих, ако би неко и покушао да га дирне, мијења, понуди ми трампу, зарежао и био спреман и на најсмионија дјела да га одбраним и задржим.

Јер, напросто, мислим да бих без њега престао постојати овакав какав јесам, као савршено несавршенство. Да, са одузетим оригиналним именом, имам осјећај да бих ходао земљом наг и убог. А не смијем ни да помислим на све посљедице које би са собом донијела ова принудна или добровољена промјена личног имена – сви моји документи у домовини престали би бити важећи или би њихова верификација постала један дуготрајан и мукотрпан процес.

Дакле, родни лист, крштеница, лична карта, војна књижица, вјенчани лист, пасош, све свједоџбе, дипломе, потврде, пресуде у моју корист и против мене, све успомене са мојим угравираним именом, аутограми мојих идола из младости, нпр. Бранимира Штулића- Џонија, Горана Бреговића, Влатка Стефановског, Мирзе Делибашића, Бранка Ћопића, изнад којих је стајало моје име да не би било забуне да се дотичне личности потписују само мени биле би обезвријеђене, односно изгубиле би фактографску вриједност за моју чичну историју.

Али тај губитак идентитета поступком одузимања оригиналног имена и додјељивања неког новог против воље власника, или воље родитеља уколико се радило о дјеци и малољетнима, није никава грозоморна, орвеловска конструкција из маште, него нешто што се уистину десило хиљадама људи из Африке, бродовима довожених на обале Америке да раде као робље на плантажама или као помоћ у кући.

Никада досад нисам размишљао о томе колико су робовима била значајна имена која су тако поносно носили у својим земљама рођења, а сада знам да су итакако била. Наиме, неријетко је пуно име сваког роба у његовој земљи рођења формирано је кроз дуги низ година, и то тако што су у различитим фазама живота, оригиналном имену послије значајних догађаја додавана нова, па је особа у зрелим годинама неријетко имала више имена од којих је свако имало своју поруку и истовремено важност и за онога ко га је носио, а и за онога ко му га је дао. У многим традиционалним културама гдје је магија играла важну улогу, само одабрани рођаци су давали име дјетету, а њихова обавеза је била да их чувају као тајну да би спријечили да их сазна неко ко би против дотичне особе могао да употријеби црне магијске силе.

Дакле, умјесто да их зову њиховим традиционалним и врло често веома лијепим егзотичним именима, која су тако вјерно одлсикавала и дио културе коју су морали заувијек оставити, робовласници су афричким робовима измишљали нова имена. Ово се правдало практичним разлозима − скраћивањем и промјеном имена подизала се ефикасност на раду, процес асимилације текао је брже, но, претпостављам да су робовласници били истовремено итекако свјесни да се на тај начин уништавано нешто драгоцијено за робове, наиме, њихова посљедња жива веза са земљом рођења и насљеђем које је било стотину пута богатије и дуже од насљеђа оних који су их поробљавали.

Сазнао сам недавно да се у поступку мијењања изворних имена будућих робова, развио готово уходани систем са неколико варијација. Већ према томе, којим редослиједом су ступали на бродове, робови су добивали библијска имена као што су: Адам, Ева, Мојсије, Абељ, Каин итд. С друге стране, ако је међу трговцима робљем било љубитеља књижевности, историје и митологије неријетко се дешавало да робови добију имена попут Цезар, Помпеј, Феба, Венера итд.

(/slika2)

Они практични и прагматични су се ограничавали на вањски изглед, дајући робовима имена типа: Коврџави, Дугачки, Кратки. Неки, за које се знало коју врста посла ће радити, називани су једнставно Памук, док су неки за име добивали врло звучне титуле као што су Војвода, Принц, Краљ итд. Такође, прије избијања грађанског рата, постало је популарно да се робовима дају имена америчких политичких вођа – најполуларнија су била Вошингтон, Џеферсон, Мадисон итд.
Но, да будем искрен, стварни разлог због чега сам почео да се занимам за oву појаву промјене имена је да је тај тренд све више присутан међу нашим људима. И док се то код дјеце дешава некако прећутно, готово непримјетно, и иде руку под руку са заборављањем, некориштењем и мањкавим знањем матерњег језика, све више је емиграната, мислим притом не само на старију емиграцију, него и на оне новодошле, који се добровољно, полудобровољно, из практичних разлога, сервилности, недостатка чврстог става и чега све не, одричу свог оригиналног имена или прећутно пристају да им се имена преиначују у неку врсту енглеског еквивалента или нечега што би звучало што сличније том еквиваленту, најприје интерно, полузванично, да би то напосљетку било озваничено и у свим званичним документима.

И, ево шта сам, ја наивни истраживач и аналитичар, спознао током краткотајног истраживања и бављења овим феноменом. Установио сам, наиме, да се промјена оригиналних имена код наших људи догађа према једном од сљедећих предложака:

Појавни облик број 1 – Ако оригинално име и енглески еквивалент имају исту основу, тј. коријен, промјена оригиналног имена ће се десити по сљедећем принципу − од Стевана постаје Steve, од Михајла Michael, Петра Peter, Ђорђа Георге, Александар постаје Alexander, Јован John, Павле Paul итд. – ово су неки примјери за мушка имена. Код жена то изгеда овако: Анђа постаје Angie, Ружа Rose, Марија Mary, Меланија Mellany, Кристина Christin, Каатарина Cathrin, Јулија July, Јелена Helen итд.

Појавни облик број 2 – Дугачка и за изговор непрактична имена наших људи се скраћују или модификују до насроднијег енглеског еквивалента, па тако Слободан постаје Bob, Никола Nick, Владимир Vlad, Славко Slav, Димитрије Dimitry, Живко постаје Jack, Гаврило Joe, Добрило Doug, Бранко постаје Branny, Радослав и Радомир Rady или Ray, Душан постаје Doug, Тодор Todd, Теодор Ted, Страхиња постаје Stra, Мирољуб, Мирко, Мирослав, Миодраг, Милован, Милорад, Милош – сви одредеда постају просто Mike или Mitch итд. Код жена се опет дешавају сљедећа скраћивања Светлана постајe Anna, Слободанка Danka, Милијана Millie, Живадинка Jacky, Јасмина Nina, Марина Mina, Гордана Danа, Љиљана Lily итд.

Појавни облик број 3 – наша имена се једноставно изговарају као да су енглеска, па тако Биљана постане Билиџана, Мирјана Мириџана, Јасмина Џасмин, Немања постаје Неманџа, Верица Верика, Славица Славика итд.

Пишући ово схватио сам да би ово истраживање могло псотати прави- правцати пројакат за неког ономастичара, јер готово свакодневно сам откривао нова имена и нове појавне облике горе описаног феномена. Но, никако нисам могао да се ослободим ових размишљања и потребе даљег истраживања.

Неки дан, приликом посјете једној нашој љекарки, одмах по уласку у њену ординацију, пажњу су ми привукли зидови пуни диплома, увјерења, цертификата, све уредно урамљених и поређаних на зиду као под конац. Идући слијева надесно установих да су оне старије и из наше земље биле издате на име Биљана, а да су оне, издате у Канади у задњих пет година, гласиле на име Ана.

По обављеном прегледу нисам одолио да не упитам докторку за разлог промјене имена и како то све функционише кад је један број докумената издат на једно, а други на друго име.

Докторка Биљана, односно Ана, није била збуњена ни за час и рекла ми је када и како су почели да је зову Ана . Испричала ми је најприје у уводном дијелу о мукотрпном путу нострификације наше љекарске дипломе, гдје се, заправо, прије радило о томе да је још једном морала положити све положене испите само овога пута на енглеском језику. Испричала ми је и како се на почетку довијала и радила све и свашта да би могла да плати полагање испита, те да је радила и на траци у једној фабрици за паковање хране.

Споменула је како је власник фабрике ишао тако далеко у израбљивању радника да је убрзавао рад траке прије и послије петнаестоминутне, обавезне паузе, да је имала осјећај да је покушавао на овај начин да намири и вријеме које је радницима морао дати за паузу. И све је било надгледано са више нивоа – из једне огромне кабине са затамњеним стаклима, па видео- камерама, постављеним тобоже због сигурносних разлога, а ту је био и свеприсутни, наизглед невидљиви John Taylor, тамнопути пословођа, поријеком из Гане, чијем мрком, соколовом оку ништа није могло промаћи – ни тренутак менталне одустности, бахтаости, јавашлука неког од радника на траци, којем би се прикрао иза леђа и истог часа га опоменуо на ред.

Једном приликом, Биљана је наставила да прича о томе како је постала Ана, John ју је позвао у страну и рекао јој да то више не иде тако, и да он не може да се мучи са њеним дугачким именом кад треба да јој довикне нешто, те да би било добро да промијени или скрати име, и да би јој, по његовом мишљену, најбоље пристајало име – Ана, кратко је, брзо се памти, а, осим тога, међу постојећим радницама нема ниједне са тим именом, тако да је била искључена могућност забуне. Биљана је имала преча посла – предстојеће испите за нострификацију дипломе, да би могла још да се бори и за своје име. Отад се и она почела све више користити њиме, а John Taylor постао је, без стварне намјере, њен нови крштени кум.

Не издржах да је не приупитам на крају:

− Да ли сам ја оно стварно добро чуо и разумио. Радник је био Црнац, из Гане.

− Да. Никада му нећу заборавити име и лик - John Taylor. Интерно смо га, због вјештине шуњања и метода које је примјењивао кад би некога кажњавао, назвали Црна Мамба. Но, такав ти је човјек, сада кад је све прошло, често га се сјетим и та сјећања ми и нису тако мрска, додала је Ана.