Дервиши никада не вичу

Једино нисам добио „Стеријину награду”, ако себи смем да дозволим да издвојим најзначајније награде које су намењене позоришним уметницима. Али, изузетно сам задовољан што сам добио четири награде публике на фестивалу „Нушићеви дани”, које ми замењују „Стеријину награду”. Та важна награда ми је измакла у Новом Саду, када сам почетком деведесетих година прошлог века играо у представи „Дервиш и смрт”, али се, по мишљењу једног члана жирија, нисам довољно чуо у сали. А тај човек је заборавио да дервиши никада не вичу. И није приметио да је та сала „глува”.

Овако говори глумац Милија Вуковић, бард Крушевачког позоришта, који је недавно у Смедереву, на завршници „Нушићевих дана”, добио „Награду за животно дело” и потврдио да је истински „мезимац српске Талије”, како је још 1996. приметио Милосав Буца Мирковић.

Милија је и данас уверен да је у Новом Саду оштећен, али не жали за наградом:

– Знате, награде дођу и прођу, а неправда боли. Ево, ја сам по повратку из Смедерева дошао у моје село Витошевац, па сам ту награду одмах заборавио. Мој занат је такав: и после награде морам да кренем увек из почетка. И, опет наглашавам, да то није због награде, јер више не желим ниједну, већ због осећаја одговорности и потребе да и на сцени мислим, пре свега, због публике.

У Крушевцу није било медијског представљања награде за животно дело, али ни глумца који је пуних 38 година љубимац поклоника позоришне уметности. Милија је из Смедерева отпутовао у своје родно село, питоми Витошевац, недалеко од Ражња, на окућницу од осамдесет ари, на којој је подигао воћњак и виноград, да радост подели са својом старом мајком и својим сељанима. А неколико дана после доделе награде, Милија се нашао у Крушевачком позоришту.

– Задовољство због награде за животно дело, уз добро вино из свог винограда, поделио сам са својим пријатељима из Витошевца, Алексинца и Ражња, уз погледе мојих паса и оваца. Опуштам се уз игру домина, или тражим лепу реч међу две хиљаде књига у мојој библиотеци.

Милија у питомини и тишини родног Витошевца, међу бројним јунацима књига, размишља о ликовима које тумачи, доживљавајући их најпре само као литературу.

– За „Багдалу”, познати крушевачки књижевни часопис, написао сам да особине ликова које тумачим откривам читајући, при чему уочавам нијансе. Тако долазим до корена лика. После није тешко ухватити стабло, гране, лишће и плодове. Тада се прилагођавам лику који играм, па се идентификујем, контролишем дистанцу у односу на себе. Наравно да је у свему веома важан редитељ. Имао сам срећу да радим са добрим редитељима. Са задовољством могу да поменем важна имена као што су Јован Путник, Небојша Брадић, Влада Лазић, Веља Митровић, Љубослав Мајера, Рале Миленковић... Посебна прича су колеге глумци. Није лако издвојити оне који су допринели да се ликови које играм наметну публици, а да се не огрешим о неког – објашњава наш саговорник.

Милија Вуковић убраја Крушевачко позориште у ранг најбољих у земљи, нарочито од 1992. године када је, каже, заиста стало на ноге.

– Играо сам у представама које су настале по делима Чехова, Достојевског, Шекспира, Ибзена, Андрића, Селимовића, Ћосића... Сећам се да сам имао дилему у вези са акцентом једне речи из „Корена” у Ваљеву. Пре представе, искористио сам присуство нашег уваженог писца Добрице Ћосића и замолио га да ми каже како би је он изговорио. Без икакве дилеме, одговорио ми је: „Како осећаш, тако и акцентуј. Ти тај лик живиш на сцени, па настави, уз моју велику захвалност”. Тако сам и урадио, а после представе примио честитке од писца – сећа се глумац.

Истакнути крушевачки уметник жали што представа „Корени”, по тексту Добрице Ћосића, постављена својевремено у Крушевачком позоришту, у режији и адаптацији Небојше Брадића, није више на репертоару. Он сматра да је класика важна за младе људе, који већ на почетку своје каријере добијају звање глумац.

– Данас не постоји подела, као некада, на звања: глумац – дилетант, глумац – аматер, профи – глумац, глумац – уметник... Ситуација је, на жалост, таква да неко може постати глумац и из мог Витошевца, само ако у драмској секцији прочита неку песмицу. То урушава ниво позоришне уметности, тиме би требало да се бави Удружење драмских уметника, а посебно они који у тој сфери одлучују. Вреди размислити о томе, јер Талијина уметност има много значајнију друштвену улогу од оне која јој се придаје на основу површног прилаза – уверен је Милија Вуковић.

Раде Станковић