Уторак, 28.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Француско држављанство

(фото АФП)

Највећи број странаца који дођу у Париз на студије ту и остане, можда баш због симпатичног шарма Града светлости од кога се је тешко одвикнути када се врати кући. Они који дођу као студенти након дипломирања нађу посао и добију дозволу за стални боравак, а остали се ожене и заснују породицу. Чак и они који дођу са туристичком визом и једноставно остану да раде на црно, некако ипак добију дозволу боравка после десетак или петнаест година мучења.

Наравно, ретки су они који лако дођу до радне дозволе. Тако сам се ја борила читаве две године како бих добила стални боравак за супруга, који је у Француску дошао као студент. Студенти немају право да раде на пуно радно време и могу да промене статус само уколико пронађу посао који има везе са добијеном дипломом. Након што то обаве, немају право да промене занимање све док не добију стални боравак након три до пет година.

Када смо се упознали, мој супруг је управо завршавао магистарске студије примењене математике и намеравао да се упише докторат и пронађе посао професора на неком факултету. Међутим, будући да сам ја имала стални боравак и радну дозволу, помислила сам да би било добро да затражимо исти статус и за њега, како би могао да ради у свим секторима а не само у просвети.

Процедура за то такозвано “спајање породице” јако дуго траје а могућа је само за оне који имају стална примања и живе у становима од најмање девет квадратних метара по особи. У префектури су нам рекли да би било боље да уопште не започињемо процедуру јер супруг више неће имати статус студента, што значи да га могу депортовати ако нам се захтев одбије. Наравно, ми смо инсистирали јер супруг није имао намеру да буде вечни студент. Уосталом, некако ми се више свиђао у тамном оделу него у карираној памучној кошуљи.

Међутим, након три месеца, добили смо писмо у коме је писало да нам је захтев одбијен јер ја нисам имала стални радни уговор, без обзира на редовна примања током претходних дванаест месеци. Писало је да имамо право да се жалимо Министарству за имиграцију и национални идентитет, а ако нас и они одбију или не одговоре на нашу жалбу, да треба да се обратимо Административном суду.

Министарство за имиграцију нам је одговорило да ће наш захтев вероватно бити прихваћен, јер на тржишту ионако има све мање сталних радних уговора – само четвртина – те да треба да мирно сачекамо да нам одговоре. Међутим, одговор није дошао у наредна три месеца, тако да сам прекасно схватила да је прошао рок да се напише жалба Административном суду.

Тако је нажалост писало и у Закону о административном поступку, где је стајало да рок за жалбу износи само два месеца након негативног одговора Префектуре и два месеца након негативног одговора Министарства за имиграцију. Њихова љубазност преко телефона ме је заиста заварала.

Онда сам одлучила да ипак покушам на суду, без обзира што је прошао рок, и написала: “У писму које сам добила од префектуре је стајало, ‘Имате право да се жалите на ову одлуку Административном суду у Паризу у року од два месеца, било након негативног одговора од стране префекта или од стране његових надређених или четири месеца у случају да вам не одговоре ни на једну жалбу.’

(/slika2)

Из овог текста изгледа да следи да се жалба шаље Административном суду најкасније у року од четири месеца након негативног одговора или недостатка било каквог одговора.” Незнатна стилска грешка…

И даље не могу да поверујем да је Административни суд прихватио моју жалбу. Једино је било потребно причекати неколико година до краја процеса, током којих мој супруг неће имати радну дозволу. Додуше, десила нам се срећа у несрећи и он се уписао на нове магистарске студије, овог пута из програмирања компјутерских чипова. Иако се уписао само зато да га не би депортовали, открио је да му се програмирање јако свиђа и да се ти чипови све више уграђују у банковне картице, телефоне и биометријске пасоше, па ће сигурно лако пронаћи запослење.

Не знајући како да деблокирам ситуацију, сазнала сам да сваки странац који легално проведе пет година у Француској или само две године у случају да је добио факултетску диплому, има право да тражи држављанство. Тако сам се и ја решила на тај корак, највише због тога да бих помогла супругу, а успут и због тога што сам се након осам година у Француској некако одомаћила.

Наравно, било је потребно послати читав килограм различитих докумената, почевши од родитељске венчанице па све до детаљне изјаве о имовном стању. Имала сам утисак да једино нису тражили крштеницу за пса.

Неколико дана касније, пакет докумената који сам послала префектури ми се вратио уз образложење да нисам навела тачан датум рођења мајке. Наиме, моја мама је увек крила колико има година и знала сам да јој је рођендан крајем децембра једне извесне године. Међутим, када ми је послала извод из матичне књиге рођених, споменула је да је службеница у општини погрешила датум и ја сам то сметнула с ума. У ствари, мамин рођендан је био почетком јануара исте године, али га је она увек славила у децембру како би се осећала годину дана млађе.

Тако сам поново послала пакет са документима префектури и написала да је мама увек крила године јер је била незнатно старија од тате. “Иако не могу ни да помислим да моја мајка можда није у праву, ипак ћу себи дозволити да у овом случају узмем у обзир датум који је навела општина. Због тога сам га исправила и молим вас да прихватите моје извињење за ту ненамерну грешку.”

(/slika3)Само годину дана касније, супруг и ја смо добили писмо да смо од краја јануара декретом постали Французи, те да ћемо ускоро добити позив да присуствујемо церемонији при којој ћемо добити нови извод из матичне књиге рођених и нову личну карту. Чак су ми дозволили да задржим девојачко презиме.

Само неколико дана након тога, добила сам писмо од Административног суда у коме се записничар извињава што након читаве две године није заказано прво рочиште и пита да ли и даље желим да кривично гоним префекта, или се можда наша ситуација променила.

Наравно, скокнула сам до суда да повучем оптужбу и добила потврду да је случај решен, препорученим писмом које је стигло у року од само два дана. Дакле, знају да пожуре када год им одговара.

Дошао је дан церемоније и супруг и ја смо били позвани у свечану салу на чијим стакленим зидовима је био исписан текст Декларације о правима човека. Међу нама је било људи са свих страна света, из Марока, Алжира, Бугарске, Колумбије, Шри Ланке, Конга, Авганистана, Холандије, Туниса, Израела, Либана, Египта, Сједињених америчких држава, Чада, са Хаитија и Обале Слоноваче, па чак и једна лепа девојка из Македоније. Питала сам се да ли ће нас примити онај исти префект који нам је одбио спајање породице, али је уместо њега дошао његов заменик.

Прво нам је одржао говор о томе шта значи бити Француз. “Нација је једна велика породица у којој има места за све, без обзира на годиште, расу, религију, ниво способности и стручне спреме, за различите људе са својим врлинама и манама, али који имају осећај припадности једној истој заједници и који деле исту судбину.” Споменуо је неке од најпознатијих Француза страног порекла, као што су нобеловци Мари Кири и Жорж Шарпак из Пољске, Зинедин Зидан и Изабела Ађани из Алжира, Емил Зола из Италије, Ежен Јонеско из Румуније и Шарл Азнавур из Јерменије, па чак и српски спортиста Никола Карабатић.

Онда је дошла једна прелепа Шарлота, која је донела наше нове личне карте и изводе из матичне књиге рођених. “Када вас будемо прозивали, немојте да се зачудите ако чујете име земаља које више не постоје, као што су Југославија, Заир или бивши Совјетски Савез,” рекла је она. “Недавно је држављанство добила једна девојка из Сарајева, у данашњој Босни и Херцеговини, чија је породица увек живела у Сарајеву али се за сваку генерацију мењало име државе. Тако је њена мајка рођена у Југославији, бака у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а прабака у Аустроугарској, иако су све четири рођене у истом граду.”

Замолили су нас да аплаудирамо једни другима чим се прочита нечије име и земља у којој је рођен. Заменик префекта је рекао да се Французи по обичају љубе у образе, али је додао да неће инсистирати ако је то у неким културама недозвољено. “Међутим,” додао је шеретски, “ко из неког разлога не стигне да пољуби Шарлоту, имаће прилику након церемоније.”

“Госпођа Јевтовић, Југославија.”

Аплауз, камера, сликање. Наравно, мој супруг није пропустио да пољуби Шарлоту, али сам зато и ја пољубила заменика префекта.

На крају смо сви заједно отпевали Марсељезу. Заменик префекта нам је рекао да се поноси што смо постали Французи, те да ћемо богатством наших различитих култура и талената допринети да наша заједничка земља још више сјаји.

По повратку кући, и супруг и ја смо били веома дирнути и почашћени. Стекли смо једно ново искуство и дали име једној од новооткривених компонената нашег идентитета. Баш је лепо имати две домовине, као две срчане коморе.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.