Понедељак, 06.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

ЛАГАНО ГАШЕЊЕ СРБИЈЕ

"Одумирање ћирилице", била је тема недељне "Политике". Али, ако ћемо право, још боља тема била би "Одумирање Србије".

Не, није реч о демографском слому нације – мада је и то захвално питање за размишљање. Реч је о томе да се Србија изван Београда полако гаси, а да смо сви ми према томе равнодушни.

И заиста, никада несклад између Београда и остатка Србије није био толико велики. Док је Београд сав у градилиштима, у Србији се, осим на путевима, готово ништа не гради. Док у Београду постоји снажна привредна динамичност, у остатку Србије постепено трне једно по једно предузеће, једно по једно пољопривредно добро. Док се у Београду средња класа ревитализује – купујући нове аутомобиле и нове станове, у Србији она и даље тавори, или чак нестаје. Србија је као хидрокефалос – биће са мајушним телом и огромном главом. А што је најгоре, том бићу глава наставља да расте, а тело да се топи.

Са друге стране, наша национална елита готово је сва толико "београдизована" да је постала сасвим слепа за државну целину. Истина је да природни економски токови иду тамо где има људи и новца. Сваки новобеоградски солитер има бројније становништво од читавог просечног србијанског села, а куповна моћ Београђана вишеструко је већа од куповне моћи житеља унутрашњости. Дакле, наћи људе, или продати робу, далеко је лакше у Београду него било где у Србији. Али, ако тржиште има своју логику, треба да и држава има своју. Одавно је уочено да је неравномерни развој погубан за државу. Не може се добра држава састојати из богате престонице и сиромашне и опустошене провинције. И, ако покрајине хоће да побегну из такве државе – ко им искрено може замерити?

Зато далековиде политичке елите потпомажу равномерни привредни развој целе државе. Нажалост, тако није у Србији. Узмимо Нови инвестициони план као пример. Новац, који држава прикупља приватизацијом, сада се улаже у инфраструктуру земље. И баш из структуре тог плана најбоље се могу видети приоритети наше политичке класе. Најпре, чак трећина средстава иде непосредно Београду. Тако читамо да ће се у Београду од ових пара, изградити, између осталог, и жичара од Новог Београда до Аде, којом ће купачи за два и по минута стићи на плажу. Такође, направиће се и нов, чисто атлетски стадион за будућу Универзијаду, да се Београд не би некако постидео због скромне и традиционалне атлетске стазе стадиона Црвене звезде. Има се, може се...

Али и од преостале две трећине НИП-а највећи део средстава изгледа да ће, овако или онако, опет завршити у Београду. Рецимо, за викенд је Министарство културе у "Политици" објавило свој део НИП-а под називом "50 милиона евра за културу". Министарство се, иначе, непрекидно жалило да је његово деловање у култури ограничено јер му је буџет далеко мањи од буџета Града Београда за културу. И сада, када је дошло до неочекиваних 50 милиона евра за нова улагања у културу, шта мислите где ће да оду те паре? Наравно, у Београд! Од тих 50 милиона, чак 40 милиона – што је 80 посто – завршиће у установама културе које се налазе у Београду!

То је права слика стања ствари у Србији. Ко има – даће му се! Смео бих се кладити да је сличан однос и у другим областима. Наша елита – не само политичка, већ и она медијска, културна, академска, привредна – живи у свом лепом и удобном свету. Тај свет се простире најдаље од Калемегдана па до Дедиња. (А ако и изађе из тог света, припадник наше елите ће то урадити само како би отишао до сурчинског аеродрома, а одатле на неку светску плажу или конференцију.) У том свету луксузних уреда, бешумних аутомобила, дипломатских пријема и француских ручкова ко ће, наравно, да стигне још и да мисли о оној гуравој, запуштеној, безубој, речју – губитничкој Србији?

А онда се сви изненадимо: "Радикали! Откуд сад па њима 40 посто гласова? Е, баш је тај народ прост и примитиван!" А можда и није. Можда је само очајан. Можда је само љут што га је његова елита напустила. Можда тражи неког ко ће га више и искреније волети. Неког ко ће, за Нову годину, уз 101 сијалицу за сваку београдску јелку, купити макар и по једну за сва она села у унутрашњости чији житељи седе испод једине сијалице у кући. Неког ко ће, уз нови, чисто атлетски стадион у Београду, обновити и понеку "скромну и традиционалну" атлетску стазу или свлачионицу, у Бајиној Башти или Ћуприји. Неког ко ће, уз жичару за београдску плажу, направити и понеки метар најједноставнијег водовода у предграђу.

Та затомљена Србија жели радикале на власти. Можда се ти "напасници" и могу забранити – како поједини кругови у престоници "мудро" предлажу. Али, да ли ће тиме и она гурава Србија нестати?

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.