Уторак, 28.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Викторија хол као дирижабл

Једва пронађосмо места у овој гужви. Редари не могу да стигну да домаћински разместе сав овај народ. Victoria Hall пуна као шибица, велика и накинђурена. Плафон у небесима, као у цркви.

Нема анђела али има свега осталог нашараног и направљеног у злату. Лавови, дрвеће, плаво небо, симболи града Женеве…Са стране, балкони и ложе, накићено и позлаћено. Мој тренутни комшија, у реду испред мене, објашњава дами поред себе да је то барокни стил.

Ја ту, на брзину стечену културу, “продајем” мојој жени, али она само одмахну главом па настави да испитује наше окружење својим “зналачким” оком.

Утонусмо у црвене фотеље као у вир на Морави.

Око нас све некакав отмен швајцарски и дипломатски свет у краватама и дугим хаљинама. Пролеће се осећа и овде на женевском језеру. Даме одбациле дуге капуте и џемпере па ти милина погледати у оне линије што танке блузе и хаљине и не покушавају, нити могу, да сакрију.

Чак и оне пуначке лепо и елегантно изгледају. Згази ме моја госпођа на ногу да ми да до знања да нисам дошао сам.

У ствари она ме и довела на концерт „Оркестра за свадбе и сахране“. “То је мој рођендански поклон да се кроз ове мелодије, свирку и песме присетиш својих корена и твојих крајева“. Поклону се у очи не гледа, мислим се ја.

У једном моменту граја се мало утиша, сви погледи се усмерише ка осветљеној бини величине пола рукометног игралишта. Вероватно ови што долазе често у овај храм културе имају неке, за мене, невидљиве знаке по којима распознају тренутак почетка. Да не бих пропустио тај моменат, и ја се сконцентрисао на бину, кад «цикну» труба на метар поред мене. Поскочи цео мој ред од изненађења, а како и не би. Жив човек са опанцима и прслуком свирну к’о да изводе младу пред младожењу.

Само што се стиша аплауз, освести се народ од изенађења, кад се с’друге стране сале појави други свирач. Не знаш да ли је већи он или његова труба. Обоје огромни.

Ово личи на мог ујака Обрада. Само је он раздвајао трубаче док је некад “лумповао” у “Јадрану”. Откуд овима ујаков стил?

Скупише се и остали трубачи у нашој народној ношњи, изађоше на бину и две жене обучене као да су кренуле на вашар, а један млад чупо заузе бусију иза бубњева.

Истрча и задњи члан ове братије сав у бело одело обучен, са мало дужом косом на раздељак. Чист, насмејан, лепо изгледа, све би га мајке за зета или можда љубавника волеле. Ред је да и ја вратим мило за драго мојој госпођи. Оста јој брате исувише дуго поглед на његовим белим панталонама. ”Ух, направићеш ми модрицу тим лактом, шта ти је”.

Почеше нешто, около па на мала врата, са неким аргентинским тангом, па опет варијацијама, држ-недај, као, рекло би се неко загревање или предјело.

Мало по мало „дођоше“ и у наше крајеве. Поче полако да “кува”и трепти. Онај у белом им је вероватно капелник, зна посао, “потпаљује”, и убрзава…”’Ајде, ‘ајде”, пожурује трубаче. Упадоше у песму и њихове колегинице. Чупо удара по оним бубњевима к’о да су му нешто скривили. Крену ритам и песма што стеже стомак, пуни плућа, тера срце на трчећи корак, уводи електричну струју у ноге и руке, ломи и одврће све кочнице у глави. Поче Victoria Hall да се љуља и увија као зрела пшеница на вечерњем поветарцу.

Али ови мајстори са бине праве неке чудне емоције које не могу више да се дочекају седећи. Прво две, три девојке из мог новог комшилука пробише лед, али ни остали нису дуго задржали седећу позицију. Изгуби се и моја жена у тој групи што скаче, преплиће ногама, диже руке увис и лелуја између редова и фотеља.

Један старији господин лепо обучен, маршира из горњег дела сале као да је Степа Степановић и иде ка бини у ритму трубача.

(/slika2)

Неко иза мене врисну: ИИИИИИИИИИИ-ЈУ,ЈУ,ЈУ, ко да жени синовца.

Из овог моравског вира у који сам упао учини ми се да се овом Victoria Hall откинуше ланци и ленгери који су га држали при земљи, па полетесмо као у дирижаблу са пожешког поља, пређосмо преко Овчара, види се Гуча са овим истим трубачима, отиснусмо се низ Мораву, кружимо по Србији. У циганској махали, Циле Дилеа пева Ђурђевдан, прате га ови трубачи, чује се и Стојанкин глас однекуд ...Мислио сам да само моја тетка Ика, учитељица, зна да пева Ринге-ринге раја својим већ остарелим ђацима. Видим да није тачно:

„Ја сам ја, Јеремија, презивам се Крстић, служио сам стари кадар... а цео Victoria Hall Дирижабл углас одговара: „Артиљерија!“ са швајцарским нагласком...

Неће ваљда неко сад и из топа пуцати?

У полу мраку овог мог фотељског вира, са сенкама око мене које се увијају, улазе и излазе са неког мог унутрашњег екрана, смешале се у мени и радост и носталгија, некаква необјашњива, лудачка енергија, успомене и туга. Спекло се и закувало као запршка за млади пасуљ.

Шта ми је ово људи. Плаче ми се. Нисам заплакао од кад ми је отац умро. А ево ти сад, сама суза се избистрила и клизи низ лице, па поред носа се губи у мојим брковима.

Срећа моја што ме нико не види да пливам у контра смеру. Кад се сви веселе, ма какви веселе, излуђују, ја плачем.

Да то није нешто у вези са поносом, мојим изгубљеним и вечерас повраћеним поносом.

Ови моји трубачи, Стојанкини гласови ових жена што певају, Циле Дилеа са његовом циганском песмом, Тетка Ика, Јеремија Крстић, артиљерац, овај капелни у белом оделу, што направише пожар у Victoria Hall, што ни сто ватрогасаца не би могло да изгаси, они ме вратише у живот.

Они ми избрисаше неким њиховим магичним сунђером све оно што се ових задњих година просу од прљавштине на мој балкански народ. А ови што су одавде, уштиркани, културни, смирени, са манирима из књига о лепом понашању ми постадоше вечерас некако ближи, као да личе на нас.
Ма шта «личе на нас», исти ми !!! Постадоше људи!!!

Возим полако поред језера ка кући.

«Било је фантастично» хоће да започне причу моја госпођа.

Чекај још нисам изашао из дирижабла.

Она се крсти, целом шаком, и као увек, наопачке.

«Опет си нешто попио?»

Нисам још.

Али признајем. Пијан сам.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.