Е лако је вама!

Променљив мајски дан, мало прохладан, са тамним облацима који изненада доплове из правца планине Воз и донесу јаке пролећне пљускове… Метеоролошке неприлике нам покварише план за викенд… Остајемо код куће и ћаскам преко Скајпа, уз кафицу, са пријатељицом која је тамо далеко, у белом граду. Реч по реч и каже она мени, уз уздах – ма лако је вама тамо…

Мила, зашто то кажеш, питам ја ? Ти си у родном граду окружена бројном породицом, пријатељима, кад ти нешто затреба, само окренеш телефон и неко ти притрчи… Нама овде ако затреба, једино ватрогасци могу помоћи… Ти се зезаш на матерњем језику, ниси окружена разноразним нацијама, немаш култоролошких ни идеолошких дилема… Не стојиш ни финансијски тако лоше, зар не?

Јесте, боље ти је, јел’ ти бре не слушаш и не гледаш ове небулозе сваки дан… једно ти причају а ти видиш својим очима да је реалност нешто сасвим друго… Немаш ти појма како је бити овде сваки дан… Бомбардују те са свих страна којекаквим глупостима, ако их пратиш полудиш, ако их не прати, можда и имаш неку шансу… Али Мила, ти си ипак још при памети... Па једва... не гледам онај «треш» из Скупштине, не читам вести, забранила сам и Гранд параду и Фарму, да се не претворимо у зомбије… Избегавам и новине да купујем, само неке афере, ко је колико покрао, проневерио, убиства, силовања, отмице…а тек Косовски бој…ма страшно.

Е Мила, гледала сам на «јутјубу» оног Шојића; генијалан је Лане, мајсторски је скинуо нашег политичара/геџу… Да, теби је смешно, а нама се плаче што су нам такви на грбачи свакодневно …не стај ми на муку, молим те…

Не разумете ви тамо у вашој држави наше муке, сит’ гладном не верује... ’Ајде бре, ниси гладна, кажем ја... а стално кукаш да мораш на дијету... Богами како је кренуло са поскупљењима, Твиги линија без проблема... Код вас бре тамо ред и закон, исти за све; чим ти нешто није по вољи дигнете фрку, ударите блокаду, штрајкујете, нешто се ипак реши…Не вреди нама више да лупамо у шерпе, нити да звиждимо…

(/slika2)

Губиш време, а знаш да ћеш опет добити неки килави компромис, прерушене ликове, који су кобајаги од вука постали јагањци…Ви знате тамо и кад ће плата и кад ће годишњи одмор и кад ће повишица…Ја бре сваки месец идем к’о Инспектор Радиша да проверим да ли ми уплаћују социјално и пензионо… Морам, јер те заврну, без пардона, ником ништа… Мила, па и ми плаћамо јако високе порезе на зараду, такса за становање, такса на имовину, такса на … И нас овде шишају, што више зарадиш, више те опорезују... Ма ‘ајде бре ћути, теби нешто остане, а ми стално у минусу… Сви зинули, сви дизу цене к’о помахнитали, ваде се на свет, кризу...Ево динар нам прешишао стотку...

Ма Мила, нису ни овде бас тако савршени, далеко од тога…И ови причају једно током кампање, а после раде друго…Ево дигли су границу за пензију, није више 60 година... Цене и овде скачу...додусе не рипају ко у Србији...Уводе и нове таксе...Ма знам али ви тамо имате неки појас за спасавање, државу која ће ти пружити руку…Ако те не дај боже нешто заболи, не мораш да бринеш, а ја да ми се нешто деси, морам да јурим везу по целој фамилији и пријатељима, да ме приме на преглед или снимање преко реда…Јесте Мила, али ти то не плаћаш пуно, није то тржишна цена као овде...е да ти видиш овај лекарски таксиметар…

(/slika3)Како не плаћам? Па морам сваком нешто да тутнем…Нема ништа џаба…Можда само за ове на власти…Њима ни операције напољу нису скупе… А услуга никаква, глава у торби…Људи бре овде умиру на рутинским операцијама…а најтежи болесници скоро у нехуманим условима…Богу се молиш да те нека бољка не стрефи, јер ће бити или плати или цркни… Нема више овде ни социјале ни хуманизма… тешки капитализам, најгоре врсте…

Стварно не знам Мила, шта да ти кажем, растужила си ме, реци ако некако могу да ти помогнем, кажи слободно, своји смо…Јел’ ти треба нека позајмица ? Таман посла, да позајмљујем, немам ја одакле да ти после вратим паре…Нисам ја ко ова наша власт, узимају кредите на све стране, к’о да их туку ако не узму…Ти знаш да ја не волим да рескирам…не играм ни Бинго, ни лото, не гребем, нисам се пријавила ни за један ријалити шоу, немам шта ни да наследим… А ти ми јеси другарица, али ниси ти бре ЕУ донација…

Него ова моја ‘ћера, знаш, њој је други језик француски, па сам мислила да је пошаљем мало код вас тамо, преко лета, кад буде на распусту… Језик се најбоље учи на извору… А сад не траже ни визе…Е да хоће да јој се посрећи да и остане тамо, да се више не враћа овамо… боже ме опрости и нама би значило да имамо једна уста мање на храни …А и да мало удахне неки други ваздух, да види неки други свет…А и ја право да ти кажем да мало одморим ову моју душу, бар преко лета, да је не слушам како ми звоца о деци богатих приватника и функционера...

Ма Мила, наравно, своји смо и увек се обрадујемо драгим гостима…Е баш ти хвала...сутра ћу да појурим неку везу да «избунаримо» пасош за дете што пре!