Понедељак, 06.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

ГРЕСИ "ПРОПАЛЕ" ЗЕМЉЕ

Криза у Либану представља, ма колико то парадоксално звучало, огледало кризе западне демократије. Наиме, Запад се већ доста дуго суочава са кризом система – кризом која на крају крајева произлази из недостатка осећаја самокритике. Овај безмало важан детаљ, који ваља упамтити јер доста тога говори о урушавању суштинског темеља западне демократије, највише погађа, валерштајновски речено, периферна (незападна) подручја планете. Либан је у том смислу изузетак који потврђује правило.

Запад се према незападним подручјима поставља као глобални гравитациони центар који настоји да их по сваку цену подвуче под своју доминирајућу шапу. Да их уз то подучи демократији, да их просветли сазнањем шта је за њих најбоље односно шта је у њиховом интересу – те да их, на крају крајева, еманципује.

Проблем, међутим, лежи у томе што Запад слабо успева да изврши еманципаторски утицај на незападни свет (нарочито на исламски) будући да му једино нуди, како рече истакнути француски филозоф грчког порекла Касторијадис, слику идеалног друштва, али друштва лишеног опипљивог значења. Новац, медијска популарност и моћ, које Запад успоставља као врхунске вредности којима свако нормалан мора да стреми, у суштини су безначајни артефакти лишени демократске основе.

Преломна тачка настаје оног тренутка када незападне земље широм кугле земаљске одлуче да не прихвате западну слику света пружајући при том своје особено виђење стварности. У том погледу исламске земље предњаче, изазивајући бесну реакцију Запада који скупа са својим (западним и незападним) савезницима, жестином несхватљивом за здраворазумско поимање демократије, настоји да научи памети "непослушнике". У том смислу оружане "аранжмане" Запада представља као нужно средство просвећивања "примитивних" народа.

Апсурд савременог доба садржан је управо у таквом схватању демократије – где се основна права човека и грађанина крше да би се, гле чуда, наново успостављала. Зато западне бирократске владе и настоје да пошто-пото замаскирају или оправдају поменути апсурд – средствима пропаганде и разноликим идеолошким матрицама. У периоду хладног рата била је то комунистичка претња, у постхладноратовској ери реч је о опасности коју изазива глобални тероризам. Но, не треба сумњати у то да се иза свега крију најприземнији интереси западних бирократија.

Криза Запада састоји се, дакле, у подређивању демократских принципа слободе и правде геополитичким и економским интересима, што води ланчаним избијањима криза широм света. Ипак, а у складу са успостављеном стратегијом борбе против тероризма после 11. септембра, оружане кризе су углавном лоциране на подручју исламског света.

Томе су додатно погодовала два тренда у оквиру актуелне западне (а пре свега америчке) спољне политике. Реч је о поистовећивању исламског света и тероризма као и о подели незападних земаља на пропале, непослушне и опасне земље које штете западним интересима, те их стога треба научити памети, и на оне пријатељске земље које штите интересе Запада (посебно интересе САД) и које треба на сваки начин подржати.

О првом тренду није потребно посебно расправљати будући да једнострана генерализација садржана у њему измиче свакој рационалној расправи. Што се тиче другог тренда, треба нагласити чињеницу да се овде ради о старој европоцентричкој подели земаља на западне (Европске), дакле цивилизоване, и неевропске, тј. нецивилизоване. Занимљиво је да у данашње време долази до стварања хибридног становишта које надилази стари европоцентризам.

Ради се о својеврсној мешавини етноцентризма и оријентализма где се посебно исламске земље обележавају као примитивне заједнице верских фанатика које треба или уништити или коренито преобразити без обзира на цивилне жртве. (Клинтонова администрација лансирала је термин "пропала држава" који се односи управо на ове земље.)

Ово становиште се разликује од класичног европоцентризма по томе што допушта постојање незападних земаља које су цивилизоване самим прихватањем западних вредности и служењем западним интересима. А које се, што је веома важно, боре против "пропалих држава" као истурене западне експозитуре.

Криза Запада проистиче из чињенице да поједине западне државе (као што је САД) као и неки незападни савезници (попут Израела) попримају одлике управо ових "пропалих држава" сматрајући да су изван домашаја међународног права и сходно томе слободне да врше агресију и насиље. Зато невоља Либана није толико Хезболах колико жиг пропале земље којој је потребан страни (западни) тутор. Жиг који му је доделио сам Запад. Али, да ли је тутор ишта бољи од туторисаног?

Социолог

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.