Недеља, 29.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

ЗРНО НЕТРПЕЉИВОСТИ

И писац овог коментара учествовао је у 5. октобру. Нисам јуришао на Скупштину, али сам бацао камење на Таковску 10. У близини је један младић пао, погођен гуменим метком у стомак. Смрдело је на дим и сузавац. Али, мирисала је нада да је и Србија коначно постала део Запада.Тога сам се сетио када сам чуо за Ахтисаријеву изјаву како су Срби као народ криви и како морају да плате. Прича о колективној кривици Срба била је на Западу нарочито жива током бомбардовања 1999. Тврдило се да уништавање српских фабрика, мостова и болница, као и убијање српских цивила није сасвим неправедно. "Огромна већина Срба", објашњавао је Данијел Голдхаген, "ухваћена је у стисак заблуда, мржњи, културе рата и смрти друштва које је све ратоборније". Тиме је та већина "учинила себе законски и морално некомпетентном" (The Guardian, 29. април 1999). "Српски цивили су ти који Милошевићу омогућавају да остане на власти, тако да они морају преузети део одговорности", објашњавала је и Марша Хапфел, са Универзитета Тенеси.

Добро, можда је и било неке колективне кривице у томе што су Срби предуго трпели Милошевића. Али, Милошевић је изгубио изборе 2000. (уосталом, као и оне 1993. и 1997). А када је одбио да призна исход, народ га је једном сјајном револуцијом збацио са власти. Срби су, дакле, показали да не подржавају Милошевића и његову насилничку политику. Зашто су, онда, опет Срби и даље криви?

И збиља, човек не може а да се не запита зашто нас Запад још увек не воли? Не, не желим да поједностављујем ствари. Знам да у политици нема љубави и да пресуђују интереси. И знам да су главни српски интереси око Косова у несагласју са неким јаким интересима Запада. Знам, такође, да постоји бирократска инерција да се некадашњи немирни ђаци, по навици, и даље кажњавају. Знам и то да је бриселским и вашингтонским службеницима најлакше да у дипломатску мисију долазе у Србију. Само треба да понављају: "Младић, Младић". и "Нема поделе Косова, нема повратка на стање из 1999" и задатак је извршен.

Све ми је то јасно. Али, ипак, нема ли у читавој тој политици Запада према Србији и један део који се не може објаснити само интересима? Не постоји ли можда ту и један трун нетрпељивости, једно ирационално зрно одбојности које повремено, као у овој Ахтисаријевој изјави, излази на површину? Ту доиста као да има још нешто. И као да Ахтисаријева изјава није само испад једног дипломате, већ некакав излет искрености читаве западне дипломатске службе?

Недавно сам поново читао Хобса, тог учитеља модерног Запада. Он вели да ми никога толико не мрзимо као онога коме смо учинили какво зло. То је зато, објашњава даље филозоф, што нас присуство те особе подсећа на нечасност и нискост наших поступака. А још више зато што знамо да нам та особа, само ако је довољно разборита, тешко може даље бити наклоњена. Штавише, сва је прилика да ће она у будућности настојати да нам се освети.

И можда је баш у овој опасци кључ наше загонетке? Јер, када се запитамо – зашто нас, Србе, не третирају као Хрвате, Албанце или Бугаре – можда треба да имамо на уму да Хрвате, Албанце или Бугаре Запад није бомбардовао? Да им није убио двогодишњег Марка Симића, једанаестомесечну Бојану Тошовић, трогодишњу Милицу Ракић, шестогодишњег Бранимира Станијановића, петогодишњу Дејану Павловић. И још 83 деце. Да им није бацио најмање десет тона обогаћеног уранијума, који даје радијацију као 437 атомских бомби бачених на Хирошиму (због чега је у Србији, 2004. године забележено 40 одсто више нових случајева рака него 1999).

Када, дакле, Запад гледа Хрвате, Албанце или Бугаре, он вероватно види народе којима је помогао, којима је учинио неко значајно добро и од којих може да очекује захвалност. Када, пак, гледа Србе шта види? Вероватно само народ који је бомбардовао и коме је оставио радијацију?

Али, забога, верујте нам: Срби су на то заиста заборавили! Ко се још тога сећа, ко још на то мисли? Ми смо заиста све заборавили и све опростили. Ми заиста и искрено волимо Запад. Ми заиста желимо да будемо као ви!

Но, можда они то нису заборавили? Можда они мисле да не бисмо смели, само ако смо разборити, да их толико волимо? Какав глупи неспоразум! Али, и за то има решење. Запад само треба да Србији учини неко веће добро. Неко добро због којег ће, онда, бити рационално да нас се више не плаши, због којег више неће морати да се од нас стиди. Решење питање Косова не само на српску штету, или стварно отварање пута ка ЕУ, два су могућа добра која најпре падају на памет.

Учините то! Збиља није тешко! И одмах ће вам се и Срби учинити бољим. Јер – и ви ћете бити бољи!

Политички аналитичар

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.