Нисмо ни свесни да имамо своју глупост

Не, нисам уопште намћор као што многи људи мисле! Знате ону реченицу: толико волим људе да их не подносим. Када седите и много се дружите са људима у позориштима и на јавним местима увек сте у позицији да вас неко гледа и да ви некога гледате. Свој поглед на свет назвао бих: позоришним погледом на свет.

То је срећна околност, која некада може да значи и непријатност, рецимо као онај мачак са очима које све виде, видите и оно што не бисте волели да видите. Онда вам то може учинити дан мање забавним.

Мухарем Первић је јединствена, оригинална личност у нашој културној стварности, а овако је започео разговор за „Политику” који смо водили у подневним врелим сатима у његовом омиљеном „Орачу”. Повода за разговор са Первићем је много. Овога пута разлог је његова нова књига есеја „Дође ми да полудим”. Дело је објављено као саставни део награде „Тодор Манојловић”, признања које град Зрењанин додељује за модерни сензибилитет. На констатацију да је наслов мало мрачан, Первић је одговорио:

– Чињеница је да би то могао бити рефрен живота који живимо данас не само овде на такозваном брдовитом Балкану. Песник Брана Петровић о којем пишем је написао стих: „Живот је страшан али, ипак, нешто најлепше што човек има”. Очигледно да је свет пун лудила и лудака. Увек је било тако, а данас је то можда изразитије и видљивије. Имате разне врсте лудила: политичка, религиозна, разне фанатизме и фундаментализме, лудила поседовања, моћи, сексуална лудила, лудила брзине, освајања простора... А онда дођу лудила од личних, ситних невоља. Па имате лудила која зависе од других: друштвена, економска. Питање је како да опстанете? Како да одбраните тај живот који волите? Да га одржите на извесном нивоу, да тај живот има известан квалитет. Тако ми се и наметнула реченица коју спонтано изговарамо последњих година у овој нашој затворености: „Дође ми да полудим”.

У првом делу књиге „Дође ми да полудим” Первић се бави општом друштвеном ситуацијом, док је други део посветио песницима Момчилу Настасијевићу, Оскару Давичу, Бранку Миљковићу, Брани Петровићу, Душану Матићу, Моми Димићу...

– У свим тим људима има нешто што данас зовем лудилом, што би млади рекли: помало откачен човек. Овај културни тренутак доживљавам као мало изгубљен у површности и комерцијализму. Књижевна и уметничка упућеност остаје на нивоу естраде са малим изузецима и рекао бих неке чудне модне информисаности. Преовлађују, па чак и у престоници, културни садржаји који се уклапају у филозофију живота, коју називамо глуварење. Да нам прође живот као да је нешто што треба да губимо, а не да стварамо. Развила се веома нарцисоидна некултура. Неукусан, агресиван маркетинг који иде до вулгарности. И буквално и метафорички помешани су тело и дух, тако да се понекада питате да ли неки уметници певају ногама или гласом. Ова некултура је не само масовна, него је, на жалост, и готово средишња. И рекао бих да њени јунаци, лидери, доминирају културном сценом. Да је готово без неког преступа, скандала тешко постати јунак овог времена, односно признат, запажен човек – каже наш саговорник.

Мухарем Первић примећује и да данашња културна сцена нема маркантних и уочљивих индивидуалности са дубинском оријентацијом која би била знак и правац куда се друштво креће. А на питање које су то вредности које излазе у први план, Первић одговара:

– Изгледа ми да је превасходни циљ ове популарне уметности новац и медијска слава. Нешто што је узело маха јесте: бити у кругу признатих, на било који начин. На жалост у овој некултури, али и ономе што зовемо супкултура или поткултура демонтирано је оно буре барута које оспорава баналност, профаност, тривијалност. Међутим, ова некултура је више удварачка, него култура која би било шта доводила у питање. Довољно је да, на пример, упоредите издавачку делатност некадашњег Нолита, „Просвете”, „Рада” са издавачким кућама данас, па бисте видели да изгледа као да су протекли векови једне издавачке праксе и оне која данас преовлађује. Не можете живети у средини у којој поставити озбиљно питање или изговорити озбиљну реченицу постаје готово срамно. Дакле, да полуди човек!

Док испија своју кафу, у паузи разговора, Первић у исти мах као да поставља сам себи питање: Зашто да полудим?

– Кажемо то убијени ситницама свакодневног живота, исцрпљени психички и интелектуално животом у затворености, сиротињи, у политичким играма, ратовима са собом и са Европом, са другима. Стално се нешто отимамо, бранимо, оправдавамо, доказујемо, а никако да са себе скинемо грех и да почнемо да живимо као људи равноправни са другима. Човек може да полуди ако му кажете да мора да плати толику и толику школарину за дете. Може да полуди зато што не може да се лечи. Зато што живи живот од данас до сутра. Све су то елементи који стварају атмосферу онога што обухвата та народска синтагма: Дође ми да полудим! Ми смо наравно мудар свет као и други народи, и радо за себе кажемо да смо даровити. И то је тачно!

Максим Горки је још 1937. године говорио о руској глупости коју је, како је примећивао, обликовао живот у ропству без довољно слободе и без довољно културе, каже Первић и додаје:

– Ми имамо и то треба да признамо, мада тога нисмо свесни, своју глупост. Готово да не знам време у којем је уметничка и културна вредност у овој мери била поткопана као данас. И када је реч о књижевности, издаваштву, филму, позоришту, о статусу писца који готово да не постоји. Његов рад као да нема цену. Демократија свакако није безбрига или недовољна брига о култури, и ми не можемо рећи: живите тако па како се ко снађе. Демократија, па и културна демократија је поредак и брига да се ствара нешто од људских вредности што спада у креативни рад. Мислим да би заиста требало обновити оно што је Волтер звао науком о лажи. Наша јавност је препуна полуистина, прича о квазиауторитетима, вредностима које то нису.

Оштрина и постављање ствари на своје место, закључује Мухарем Первић, користили би и једној и другој страни. И ономе што је естрадна, популарна култура и ономе што треба да буде трајна вредност.

– Мислим да без таквих вредности живот мало вреди и наравно није га тешко уништавати ратовима и другим начинима. Дакле, „Дође ми да полудим” је резултат осећања нелагодности што ми ничега немамо довољно осим што имамо превише проблема и што још не знамо како да са њима изађемо накрај – каже на крају разговора Мухарем Первић.