Петак, 03.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Опера о Милеви Ајнштајн

Нашој уметности треба додир човечности а не гламура: Александра Вребалов Фото (Саша Јанчић)

Александра Вребалов живи и ради у Њујорку где предаје композицију и оркестрацију на Колеџу за музику градског универзитета. У домовину је дошла да по четврти пут води композиторску радионицу у Сомбору где су се окупили домаћи и инострани предавачи, музички уметници и студенти музике.

Уметник у егзилу: да ли појам егзила везујете за локацију или је он за вас синоним изгнанства као стања духа?

Кад мислим о егзилу, пре свега мислим на једну посебну врсту изолованости која није везана за физичко напуштање простора. Иако је самоћа у случају географског егзила можда опипљивија јер тамо нема породице, нема најстаријих пријатеља, нема те емотивне подршке и емотивног умрежавања, географски егзил је само слика или материјализација једног другог егзила у који уметник добровољно одлази да би имао неопходан простор за стварање. Тај одабрани уметнички егзил који стваралац носи са собом и са којим се суочава и у својој земљи и у свом окружењу је као нека изолована територија која постоји ван географије и чак не зависи од политичке или економске ситуације. И колико је тај стваралачки егзил неопходан, толико је и непријатан јер је он место највишег могућег степена самоће и неприпадања.

Да ли уочавате промене у нашем културном животу? Да ли су се ствари промениле и како?

Мислим да је ситуација много боља у односу на најгоре године, деведесете, када је највише нас и отишло из земље. Многи од нас се сада враћају...

Да ли домаћа средина (још увек) има значаја за ваш садашњи рад?

Одлазак у нову средину донео ми је размишљање и нову свест о томе одакле долазим и ја и музика коју пишем. Док сам живела у Србији нисам користила мотиве који су типични за музику нашег поднебља, међутим, по одласку из земље, тај изворни материјал сам препознала као свој. Он тада више није имао везе ни са локалним миљеом, ни са политичким убеђењем, ни са национализмом, већ само са мојим властитим идентитетом, идентитетом усамљене јединке у некаквом новом свету.

У време мог школовања у Србији, почетком деведесетих, сви ми студенти смо са узвишеним или арогантним немаром гледали на нашу музичку баштину и све што иде уз тај изворни музички језик. Моја генерација је прошла лоше јер смо те музичке материјале, када је требало да се за њих заинтересујемо стваралачки, поистовећивали са национализмом који је у том тренутку био узрок великих турбуленција и патњи у нашим животима. Наше појединачне стваралачке судбине су тако, кроз одрицање од музичких корена загађених деструктивном политиком, постајале и део колективне осиромашене судбине.

Шта бисте добро-лепо-корисно из своје нове средине пренели у домовину?

На првом месту то је мобилност. То је један другачији начин да се музика ствара, презентује, преноси на друге и да се о њој прича. У српској средини још увек постоји одређени степен академизма који подразумева велике форме, дугачко време да се дело заврши... Треба нам друга врста свести, већа радозналост, већа отвореност за ново, спремност да се прихвати ризик и од стране ствараоца и од стране публике... Овде примећујем да се свему новом приступа са једне изоштрене позиције критике, а без радости што смо сви сведоци нечег што се баш сада ствара. Чињеница да смо први пут видели како је нека нова идеја пред нама добила своју форму, да смо били сведоци нечег новог што је пред нама први пут настало, много је важнија и значајнија него да ли је свака фраза перфектно написана и да ли ју је неки инструменталиста беспрекорно одсвирао. Веће узбуђење би требало да буде око процеса стварања и слушања, око комуникације путем музике, него око „величине” неког дела.

А шта би се, као добро-лепо-корисно, могло из Србије пренети у свет?

То је срчаност! Ми овде имамо хуманост и срчаност, давање људима који нису само наши најближи. Овде се често дешава да вам неки потпуни странац учини неко велико добро само зато што има то велико срце. Ево, пример музичара: када овде имам пробе, оне су ограничене само послом који треба да се уради, па колико треба да траје – трајаће! У Њујорку то није тако, проба траје онолико колико је унапред договорено и ни минут дуже: сви се љубазно поздраве и разилазе се. Ту посвећеност, срчаност и давање себе за нешто веће, то је људски квалитет који веома ценим и на који овде врло често наилазим. То је оно што бих пренела у средину у којој сада живим.

Шта значи синтагма „српски уметник” у свету? Да ли вас је неко напољу представио као српског уметника?

Врло често! Ја увек кажем да сам из Србије, мада за њих „српски композитор” не значи ништа, јер је наша култура мала и не постоји препознатљиви контекст у који би ме сместили. Они не познају нашу композиторску традицију него нас мере по ономе чега се, у вези с нама, сећају: по грубим и искривљеним категоријама социјализма (за њих је то „комунизам”) и последицама протеклих ратова. Уопштено је схватање да овде постоји нешто варварско, страствено и сирово, опасно, што они баш најбоље не разумеју – али у музици је то безбедно, чак пожељно. Мени ипак значи та идентификација јер су то једини корени које имам. За некога сам егзотична, а за некога своја.

Ког би уметника из света представила у нашој средини и зашто?

Можда неке моје америчке пријатеље који са мном деле уметнички менталитет, односно ту покретљивост, отвореност, заједничко уживање у креативном чину... А од великих имена, могао би то да буде Данијел Баренбојм, прво зато што је огроман ауторитет, али и неко ко је свестан наше људске природе којој није страно ни оно најружније што можемо једни другима да направимо, па је задатак уметника да понуди бољу визију света, да ублажи ране на човечанству. Нашој средини би добро дошла нека уметничка личност са великим интегритетом, која има свест о уметности у конкретном друштвеном контексту. Ми смо овде у Србији уназађени политиком и ратовима и требају нам уметници који на стварање и уметност не гледају као на нешто што производи гламур и осећај супериорности и елитизма, већ они који стварају за потребе душе гладне додира човечности.

Укратко –предстојеће професионалне активности...

Има их и у Њујорку и овде. Новосадско Српско народно позориште догодине слави 150 година од оснивања, поносна сам што сам позвана да за јубиларну сезону компонујем оперу о Милеви Ајнштајн за коју је либрето написала Вида Огњеновић. То ми је далеко највећи професионални изазов, увелико већ радим на опери, Милева Ајнштајн је за мене велика тема, а Вида Огњеновић је огроман ауторитет и као личност и као уметник. У октобру ће једна арија из опере бити изведена у Њујорку, прерађена посебно за „Кронос квартет” и сопран Џудит Бенсон.

----------------------------------------------

Концерт у старачком дому и болници

Код нас има толико много одличних музичара који су прошли и техничко и теоријско образовање. Ниво и ширина знања наших музичара неупоредиво су виши у односу на америчке колеге. Али многи од тих одличних извођача уопште не свирају! А постоје школе, обданишта, болнице, затвори, места где су нека људска бића, од радознале и срећне деце, до болесних и напаћених, који немају приступ концертним дворанама! Никада нисам чула да овде постоји концертна сезона где се у старачком дому или болници, једном месечно, свира класична музика! То је тај наш елитизам који није добар ни за средину, ни за музику и музичаре. Сви ми који се бавимо музиком свесни смо колика је њена снага да нам живот улепша и колика је њена моћ да нас утеши. Увођење музике у просторе који нису концертне дворане, свирање за публику која није стандардна концертна публика, то је та мобилност о којој говорим и коју бих из света у коме живим пренела у домовину.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.