Истина, па помирење

Речитије од речи биле су слике као доказ минималних разлика између екстремних националиста с оба краја српско-хрватске дијагонале. Ако се занемаре капе, главе под њима готово су исте по оном што мисле (ако уопште мисле) и по начину на који то изражавају. Зајапурена лица и разуларено сеирење...Дерњава као песма и ђипање као играње... Рафали у небо и унаоколо... И много ракије, наравно.

Најновији пример виђен је ових дана у извештајима о томе како су неки „хрватски бранитељи” прослављали петнаесту годишњицу „војно-редарствене акције” назване „Олуја”. Телевизија је била незаменљив сведок и ниједно тумачење за тренутно стање ствари неће моћи да пренебрегне тај говор слика из Томпсоновог завичаја, гласнији од свих његових „домољубних” песама заједно.

Колико је драгоцена (и колико може бити опасна) ТВ слика потврдило се у поновном гледању документарног филма „Олуја над Крајином” аутора Божидара Николића у продукцији загребачког „Фактума” из 2001. године. Да није било страних ТВ екипа и сниматеља који су успели да сачувају свој материјал од узапћења, не би на видело избиле страхоте које је за собом оставила ова олуја – спржена земља, опустошене куће, побијена марва. А и лешеви прекланих већ би били негде склоњени.

Да није овог филма, који је 7.августа поново приказан на телевизији Б92 инфо, не би било толико неопходног подсећања да је свака страна на овом крвавом терену имала своје генерале који су „гарантовали безбедност”и миран одлазак свих цивила „својима” да би одмах затим уследили прогони, шиканирања и егзекуције. Негде Младић, негде Чермак, а свуда ратни злочини.

И док актуелни председници настоје да политиком ублаже грехе својих претходника – и медији би могли да признају сопствене те да се здушније укључе у пројект „Истина и помирење”.Другим речима, да још више истражују и да сведоче. На начин, рецимо, како је то учинио новинар Б92 Пеђа Обрадовић емисијом „Која је моја земља” отишавши до Книна, Бенковца и околине да сазна не само како је стварно било лета Господњег 1995. него и да забележи како је десет година касније.

На том трагу је и емисија из циклуса „Траг” аутора Сима Будимира (Зрењанинско дописништво РТС-а) који је недавно боравио у Равним Котарима интересујући се како сада тамо живе малобројни Срби повратници. Причали су му колико би им много значило да се врате сва узурпирана српска имања, да се дође до једног трактора, до једне краве макар, а пре свега да буде више старих земљака и добрих суседа.

Но, у селу Залужане рекли су му да „иде на бољитак”, у Задру да је „сигурносно и психолошки боље”. Па и то је нешто.