Недеља, 26.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Шизофрено друштво

Недавно сам по први пут отишла код француског стоматолога (чија је ординација у мојој згради), јер ми је испала пломба и нисам могла да чекам одлазак у Београд. Успут смо установили да имам и блажу парадонтозу па ми је предложио да заштитим корен зуба пломбом, како не би био изложен бактеријама јер није прекривен глеђу. А онда ми је на тај начин “санирао” три здрава зуба, тражећи да се сутрадан вратим да ми поправи још три.

Онда се ја сетим како ми је одлични стоматолог са ВМА у Београду рекао како не вреди поправљати сваки минијатурни каријес и сврдлати зуб када ће толико мала пломба брзо испасти, те да је боље сачекати неколико месеци и поправити када дође до већег квара. Чак ме је упитао да ли више волим беле пломбе које трају пет година или сиве које трају десет. Још се сећам да сам му устима пуним тампона рекла “фиве”, јер се јако плашим зубара.

Наравно, француске минијатурне беле пломбе су испале једна за другом у року од три до шест месеци.

Једном другом приликом сам отишла код лекара опште праксе јер сам добила чукљеве. Он ме је послао код дерматолога да их спали течним азотом, који је то одбио, уз објашњење да је прво потребно пробати једну крему током две недеље, затим другу крему током наредне две недеље, па тек на крају пробати спаљивање ако ништа од тога не буде од користи. Па да, сви здравствени радници се међусобно помажу и чине све да функционише њихова заједничка индустрија. Ту се ја наљутим и одлучим да сама скинем чукљеве скалпелом, јер немам баш толико слободног времена.

Не знам да ли да затражим вештачење и одштету судским путем за поправљање здравих зуба, пошто ми није познато да се на тај начин лече десни. Била сам заборавила да је медицина на Западу индустрија, где се лекари понашају као непоштени ауто-механичари који вам увек олабаве неки кабл у колима како бисте се стално враћали на нове поправке.

Зато Французи непрестано одлазе код лекара и за најмању огреботину, због чега је иначе добро замишљен здравствени систем постао дефицитаран и прети му банкрот. Једна пријатељица ми је једном отказала састанак уз речи да мора да иде код лекара због неке бубуљице, на шта сам јој ја рекла да није потребно сваки час ићи код лекара због неке тамо урасле длаке. Ипак је отишла да консултује лекара опште праксе и након тога рекла да ме баш мрзи кад сам у праву.

У Француској иначе уопште није срамота ићи код психолога или чак психијатра. Према статистикама, двадесет процената становништва узима лекове за смирење, спавање или лечење разних фобија. Многи пословни људи узимају бромазепам када год добију грчеве од стреса.
Из чисте љубопитљивости, прочитала сам једну књигу из области психијатрије која тврди да 98% људи пати од неког облика “опсесивног поремећаја принуде” (trouble obsessionnel compulsive, TOC) и непрестано нешто броје или проверавају да ли су искључили шпорет пре него што изађу из стана.

Сећам се да сам као адолесцент често прала руке и с времена на време пазила да не станем на линију раздвајања између два плочника. Једном приликом сам из досаде бројала речи у титловима страних филмова, све по пет, док ми није досадило. Ко зна, можда се тако мозак дефрагментује, као да се ради о рачунару. Нисам се претерано забринула, када већ толики проценат људи има сличне сметње. Решила сам и понуђени Јејл Браунов тест из којега следи да ми није потребна психотерапија.

Да нисам прочитала књигу, мислила бих да ми није ништа.

(/slika2)

Многи људи одлазе код психолога јер им трокира срце ако им сви фломастери на радном столу нису поређани по боји и симетрији. Једна моја колегиница је претрпела лакши нервни слом када су нас због радова преместили у другу канцеларију и окренули њен сто наопачке, тако да није могла да пронађе рупицу од оловке по којој се оријентисала. Била је убеђена да су њен сто дали неком другом и морала је да изађе да се умије јер је скоро престала да дише. Касније сам ја исцепала један папирић и ставила га на њен сто, да видим како ће да реагује. Сви смо се скоро расплакали од смеха, па чак и она, схвативши и сама да претерује.

Ако волите да радите више ствари одједном, као да будућност не постоји и као да немате довољно времена да нешто завршите касније, вероватно мислите да се ради о позитивној особини динамичних, младих људи. Међутим, тако се препознаје синдром мањка концентрације (attention deficit disorder, ADD). Ради се, наводно, о неспособности мозга да разликује важне од неважних информација која може бити праћена фазама хиперактивности. Ваљда тиме психолози покушавају да убеде оне читаоце који не пате од маничне депресије да оду на консултације.

Код нас у Србији се није олако ишло код психијатра, иако смо ми реално преживели много више потресних ситуација од Француза. Прича ми комшија из Алжира да је и код њега тако и од њега сазнах добар виц. Неки човек је тамо отворио приватну психијатријску ординацију и примио првог пацијента. Када га је овај упитао чиме се тачно бави, одговорио је да са пацијентима разговара о њиховим животним проблемима како би их заједно решили.

Ту се човек обрадовао и почео да прича психијатру како има проблема код куће јер супруга стално виче на њега пошто немају довољно новца. Након сат времена, психијатар му је рекао, “Сада се вратите лепо кући и поновите хиљаду пута ‘није ми ништа, није ми ништа’ и видећете да ће вам бити лакше. То се зове аутосугестија. Ето, сада идите да платите пет стотина динара мојој секретарици на улазу’.” (Као и код нас, у Алжиру се плаћа динарима, јер је то арапски назив за златни новац.) Зачуђен што га је необавезно ћаскање толико коштало, човек је одговорио психијатру да би њему најбоље било да се врати кући и понови хиљаду пута, “платио ми је, платио ми је...”

Ваљда су психијатри потребни само у економски развијеним државама, где су људи задовољили све основне материјалне потребе и измишљају проблеме када год им је превише досадно. Тако неки људи имају све па су ипак несрећни и морају да пију флуоксетин. Убедили су себе да живе горе од претходних генерација, јер желе да личе на измишљене и компјутерски ретуширане личности са реклама које свакодневно срећу на малом екрану. Отприлике као типични шизофреничари који нешто замисле а онда поверују да се ради о реалности.

Можда би требало да сви ти несрећни западњаци прочитају причу о кошуљи срећног човека из Хиљаду и једне ноћи. Разболео се султан од непознате болести а да нико од лекара није знао шта му је, осим јеног дервиша који му је препоручио да обуче кошуљу срећног човека. Султан је послао гласнике у све крајеве земље а да нису успели да пронађу ниједног поданика који се сматрао срећним јер је свакоме фалило нешто како би то постао. Када су гласници већ изгубили наду, пронашли су неког пастира који је рекао да не само да се осећа срећним, него да је можда најсрећнији човек на свету. Када су му гласници рекли да је султан тешко болестан и да му је потребна пастирова кошуља како би оздравио, младић је одговорио да би волео да помогне али да је толико сиромашан да уопште нема кошуљу. Срећа не зависи ни од чега, она је стање ума и душе и на нама је да је достигнемо без обзира на животне околности.

Ипак није нормално да двадесет посто становништва пије лекове за смирење живаца. Зато ћу пробати да променим ту статистику тако што ћу се навићи да игноришем страх од инсеката, мањак концентрације и повремену носталгију када год падне киша.

Наташа Јевтовић, Париз, Францска 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.