петак, 25.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Нормалан живот са пресађеним органом

Др Радмила Благојевић-Лазић Фото Р. Крстинић

У амбуланти одељења посттрансплантационе нефрологије Клиничког центра Србије контролише се више од 600 пацијената којима је пресађен бубрег. Код професорке др Радмиле Благојевић-Лазић, начелнице овог одељења, неки од њих долазе на свака три месеца. Али, ту су и пацијенти којима докторка заказује контролу на други или трећи дан, јер су трансплантирани органи толико драгоцени да ништа не сме да буде препуштено случају.

– Сам чин трансплантације не значи и решавање свих проблема за тог пацијента. Свако мора да зна шта га чека у непосредном посттрансплантационом току, а и касније. Имате болеснике који су поштовали све савете лекара после трансплантације, али се ипак догоди да се организам „побуни”, не прихвати орган, упркос свим могућим напорима. Наравно, ту су они други, срећом малобројни, који се не придржавају свих савета – каже докторка Благојевић-Лазић.

Особа којој је пресађен орган не мора да живи под „стакленим звоном”. Живи и ради нормално, али у сваком часу мора да буде свесна колико је орган који је добила драгоцен и како он мора да се чува. Лекови против одбацивања пресађеног органа морају се узимати свакога дана, до краја живота.

– Сваком пацијенту се скреће пажња како да пију лекове, који медикаменти не могу да се узимају заједно. Зна се који лек иде пре, који после јела, са паузама од два сата. Зна се да се одређени лек мора пити из стаклене чаше, са ђусом или са какаом, на пример. Наши лекари су се страшно мучили да одгонетну зашто се код неких пацијената не постиже довољна концентрација лека у крви, да би схватили да су неки пацијенти раствор лека стављали директно, пипетом на језик, уместо да га пију из стаклене чаше са одређеном течношћу, онако како су га добијали на клиници. У противном, лек апсолутно није користио пацијенту, као да га није ни пио… Када то траје данима, ниво лека у крви је минималан или готово никакав, па је велики ризик одбацивања органа – наводи један од примера наша саговорница.

Професорка Благојевић-Лазић каже како је кампања „Продужи живот” знатно утицала да се промени јавно мњење о давању сагласности за узимање органа у случају мождане смрти. Такође, повећано је и поверење у лекарску струку и начин лечења. Са друге стране, велики је број бубрежних пацијената који инсистирају да буду стављени на листе за трансплантацију, да буду кандидати за нови орган, али, како каже наша саговорница, пацијент мора да добије информације који је избор лечења у његовом случају најбољи.

– Трансплантација бубрега је добар избор лечења када се очекује преживљавање пацијента дуже од две године и ако се при томе квалитет живота знатно промени набоље. Ако то не очекујемо, а одређеним испитивањима и тестовима то можемо да докажемо, не треба прибегавати трансплантацији. Пацијенти морају да знају да се могу разболети од сваке друге болести као и сваки други здрав човек, да имају проблеме са срцем, притиском, желуцем… Терапија против одбацивања пресађеног органа слаби имунитет, па ови пацијенти на прву назнаку неке инфекције морају да се јаве лекару. Такође, они морају да знају да је појава рака других органа присутнија од седам до 14 пута чешће после дугог живота са пресађеним органом. Пацијенти и родбина морају знати шта их очекује – наводи докторка.

Јединствена листа чекања на бубрег данас постоји у Институту за трансфузију крви. Према речима наше саговорнице, недостатак ове листе је то што дијализни центри не ажурирају на време податке. На пример, не уносе податак да се код неког пацијента са листе појавио камен у жучној кеси или пацијент иде на бајпас операцију због промена на крвним судовима срца, а у тим случајевима су болесници привремено неподобни за трансплантацију до момента опоравка.

Докторка Благојевић-Лазић сматра да би и у Србији, као у многим европским земљама и у Америци, у неки од личних докумената требало унети изјаву о томе да ли особа жели да буде донор једног или више органа. То би, на пример, могла да буде возачка дозвола.

– Таква пракса постоји у многим земљама. Добро је знати вољу грађана о овом питању, а са друге стране оваквим изјашњавањем се породица у критичним, тужним тренуцима ослобађа да доноси одлуку о даривању органа. Данас се и у Србији више прича о завештању органа, али оваквим опредељивањем ова одлука би била више лична, него одлука фамилије – сматра др Благојевић-Лазић.

Докторка поручује да нико ко изрази жељу да буде давалац органа не треба да има страх или дилему да ако му се нешто деси неће бити адекватно медицински збринут и лечен.

Оливера Поповић

Коментари0
ccc87
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.