Планинско село усред равнице

Све је више туриста који одлучујуда викендом посете Бијељину,мало семберијско место у Републици Српскојкоје је до почетка деведесетих било познато по ратарима и повртарима, а сад привлачи пажњу захваљујући манастирима, бањи Дворови, и етноселу Станишићи.

Омеђена на истоку реком Савом и Дрином, а на југозападу обронцима планине Мајевице,Бијељина захвата површину од 734 квадратна километра и на самој је тромеђи трију нових држава.Границе питоме Семберије се поклапају са територијом општине.

Од пограничног прелаза са Србијом Бијељина је удаљена 12 километара, а од Београда и Новог Сада 120 километара. Већина путника се одлучује за гранични прелаз Рача, да би избегла плаћање на прелазу преко Павловића ћуприје, упркос подужим колонама због оних који су се упутили у Републику Српску по јефтиније гориво.

На пола пута од Раче до Бијељине је село Дворови и истоимена бања, са комплексом од пет базена које у врелим летњим данима дневно посети и до 3.000 гостију. Бања је настала после истраживањеналазишта нафте 1957. године, када суоткривене термалне воде. Са дубине од 1435 метара истиче лековита вода чија је температура на површини 75 степени.Расхлађена, користи се за базене, пиће, инхалацију, масажу у терапији многих болести. Поред базена, спортских терена и лепо уређеног парка ту је и хотел са болничким комплексом у којем се место мора резервисати унапред.

Тавна у грбу града

Од бање до града дуж путаначичкане супословне зграде, магацини, хале, тржни центри. Црвене се кровови новосаграђених кућа придошлицау општини Бијељина: данас ту живи око 150.000 становника, што је за скоро 40 одсто више због доласка избеглица.

На приласку граду, из даљине, пажњу привлаче злаћане куполе, попут руских, на манастиру свете Петке у насељу Пет језера, који је у изградњи.

У граду доминира звоник са сатом висок више од 30 метара, симбол манастира светог Василија Острошког, чија је изградња почела 1996. године а завршена 2001. У једном делу манастира је седиште епископа зворничко-тузланског Василија. Лепо и богато уређена порта мами младенце да упркос чекању на ред, баш овде кажу судбоносно „да”.

У Бијељини се налази и једна римокатоличка црква, пет џамија и неколико богомоља других вероисповести. Иначе, најстарија јавна грађевина у граду је Црква светог Ђорђа, саграђена 1872. године.Четири године касније подигнута је зграда данашњег Музеја Семберије, а 1890. градски парк на који су у Бијељини веома поносни. Прва основна школа овде је отворена1838, а од 1992. и неколико високошколских установа, приватних и државних (Универзитети„Павловић” и „Синергија”, Учитељски факултет, Правни, Пољопривредни и Факултет пословне економије).

најстарија грађевина у Семберији и један од симбола Бијељине је манастир Тавна, чија је купола уцртана и у средишњи део грба општине. Манастир се налази на обронцима Мајевице, двадесетак километара од центра града, а народно предање везује његово оснивање за краља Драгутина, који је управљао овим крајем од 1281. до 1316. године, и за његове синове Владислава и Урошића. Одувек је манастир делио судбину мештана и био духовни и културни центар српског народа и религије.

О манастиру се може причати на дуго и на широко, а права је срећа, задовољство и част чути ово казивање од оца Лазара Кршића, архимандрита манастира. Свако ко посети овајманастир, на путу од Бијељине ка Зворнику, добродошао је гост, а да се тако и осећа брине сестринство са игуманијом Мартом, која поред обавеза у манастиру има пуне руке посла и на манастирском имању.

Имањем откупио народ

О Музеју Семберије,савише од 10.000 експоната и три сталне поставке, приповеда нам директор Мирко Бабић,а прича почиње од најстаријих пронађених трагова живљења овде, још из периода неолита – старчевачке културе. Име Бијељина се први пут помиње 1446. године када су људи илочког бана овде опљачкали једног дубровачког трговца.Две изузетне личности овог краја су Филип Вишњић, народни песник, и кнез Иво од Семберије, добротвор и хуманиста, који је у време Првог српског устанка продао читаво имање да би откупио српско робље.

Нашу пажњу у Музеју привукла је фотографија једне кафане са баштом пуном гостију, с почетка 20. века, назване „Луфр-кафе”. Како тада, тако и данас, и старо и младо воли да (за)седне у овдашњим баштама кафића и ресторана, а један од незаобилазних је „Ловац”, најстарији у овом крају. Средином прошлог века није било путника који није овде свратио на далеко чувене ћевапе. Од 2006. године ову традицију настављају и обогаћују Снежана и Драган Тодоровић.

Да би упознали један народ треба заћи у њихове куће, писали су стари путописци, а нама се чини да је довољно завирити у бијељинска дворишта, све једно лепше од другог, и схватити да су нам домаћини и на тај начин пожелели добродошлицу.

Једна од новијих,нашироко популарна атракција овог краја свакако је етносело које је 2003. године основао Борис Станишић. У жељи да сачува представу о култури живљења са краја 19. и почетком 20. века, ношен носталгијом, кренуо је да сакупља старе куће и разне предмете. Резултат је аутентично планинско село усред семберијске равнице. Није стао на једном језеру, потоку, воденици, ресторану…,па многи долазе овамо само да виде овај „српскиДизниленд“.

Неколико километара од етносела Станишићи јећуприја испод које су прелепе дринске плаже, викенд насеље... а нешто ће остати и за следећу причу.

---------------------------------------------------------- 

Дучић и Магдалена

Јован Дучић је, што је мало познато, први посао после завршене сомборске Учитељске школе, 1893. године добио у Бијељини. Са вршњацима је у Бијељини основао и драмску аматерску групу, што се узима за почетак позоришне уметности у овом семберијском граду.

На светосавској прослави 1894. године у сали новоизграђеног хотела „Дрина“ млади учитељ, песник и родољуб упознао је лепу Магдалену Николић-Живановић, кћерку имућног бијељинског трговца Јована Николића (друго презиме узела је од деде по мајци) и у њу се заљубио. Магдалена је, вероватно под његовим утицајем, и сама почела да пише песме и постала прва песникиња из Бијељине.

Из књиге Слободана Петровића „Корзо старе Бијељине“ сазнајемо да је по налогу котарског предстојника, у мају 1894, полиција извршила преметачину Дучићевог стана и пронашла две његове песме са родољубивим садржајем. Због ових стихова и укупног рада са младима, учитељ Дучић је на основу решења Земаљске владе у Сарајеву од 10. јула 1894. године заувек напустио Бијељину и Семберију. А Магдалена је остала у породичној кући, верна обећању које је пред олтаром дала оцу: да се неће удати за Дучића, кога је он држао за „куфераша и декламатора из бијелога свијета“.

Балкон и спомен-плоча на кући, у чијој је близини и свето дрво са ликом Исуса Христа, подсећају на ову забрањену љубав. Јован Дучић је остао неожењен, а Магдалена неудата из пркоса због забрањене љубави.

Славица Берић