ДИНКИЋЕВ БРИСЕЛСКИ ПАПИР

"Странка је предузеће за освајање власти". "Странка је носилац једне политичке идеје". Између ове две формулације креће се живот модерних странака. Неке странке су више предузећа, неке више носиоци идеје. Али, оне успешне и дуготрајне задовољавају мање-више обе дефиниције.

Како, из тог угла посматрано, стоји ствар са Г17 плус? Та странка је само годину дана након оснивања, на изборима 2003, освојила четири стотине хиљада гласова. Њена основна идеја била је: "поштене реформе". Дотадашња владајућа реформска странка – ДС, била је под тамном сенком корупционашких афера. За оне бираче који су желели наставак реформског пута, али не и по цену корупције, Г17 плус је била идеално решење. Тако је ова странка ушла у нову владу.

У међувремену, иако комад власти који има Г17 плус изгледа боље него икад, политичка идеја се некако истањила. Странку је почео да бије глас да је нови носилац корупције. Неке од финансијских афера, попут "Националне штедионице", "Књаза Милоша", "Ериксона" итд, директно су везиване за људе из врха странке. Тако је Г17 изашао на рђав глас. Вероватно не сасвим незаслужено, али не и са онако убедљивим доказима како је то било у аферама које је својевремено ова странка сама отварала. Било како било, "реформа, али чистих руку", данас више није слоган на који се Г 17 плус може позвати. Уз то, на чело реформске опозиције дошао је Борис Тадић, политичар снажног еврореформског опредељења, но коме ни највећи критичари нису могли да пребаце непоштење.

Тако је три четвртине гласача Г17 плус напустило ову странку. Неки су отишли међу гласаче Тадићевог ДС, неки у апстиненцију. Али данас је Г17 у положају да мора да води тешку борбу ако жели уопште да пређе цензус. Ранија политичка идеја странке је истрошена и поставља се питање – како даље? Може ли Динкић да одржи обећање дато скупштини странке и уведе је поново у скупштину "са значајним бројем мандата"?

Неки аналитичари су предлагали да Динкић 1. октобра доиста сруши владу. Тако би Г17 непобитно показао да му је до Европе стало више него до власти. А тиме би могао да поврати довољно гласача – можда не баш довољно да освоји "значајан број мандата", али свакако довољно да прескочи цензус.

Тај план је несумњиво ефектан. Већина наше политичке класе – укључивши и новинаре и аналитичаре – мисли да "Динкић заправо блефира". Могу само да претпоставим какво би запрепашћење настало ако би се показало да је он озбиљно мислио. Али, тај потез има две крупне мане. Прво, удаљио би Динкића од садашњих коалиционих партнера (који могу бити и будући), а да га не приближи неком другом. Тешко је поверовати да би му Коштуница могао честитати што му је баш он срушио владу, или Веља Илић што га је оставио без омиљеног "капиталног министарства". А са њима, како год да буде на изборима, Динкић ће опет можда да саставља кабинет. Са друге стране, Динкић и Г17 плус су директна конкуренција моћним финансијским круговима у ДС. Њих свакако неће омекшати што је добровољно скратио свој мандат за неколико месеци – јер они "никакве обавезе нису преузели", "то је његов избор", "ништа се нисмо договорили" итд.

Друга мана овог потеза зове се "милијарда евра". То су оне паре које су стигле приватизацијом Мобтела, али и оне које ће следеће године стићи од следећих великих продаја (НИС, Електропривреда, Телеком). Тај новац даје велику моћ. Са њим је могуће придобити много људи из политичке, економске или медијске елите. Са њим је могуће подићи и читаву странку за неки проценат у бирачком телу. Напустити тај новац не значи само остати без поменутих предности. Напустити тај новац значи оставити га другоме. Замислите само шта би радикали могли са њим да ураде? Милошевић је, захваљујући неколико стотина милиона марака, 1997. ојачао и продужио своју владавину. Шта би тек радикали могли да ураде са тим милијардама евра? А њима само корак недостаје па да састављају следећу владу.

Тако се круг затвара. "Аргумент радикали" вероватно ће бити довољан да Брисел на крају попусти и да Динкић добије неки папир. А са тим папиром моћи ће мирно остати у влади. Ако пак Динкић не добије ништа, то ће значити да се Брисел или помирио с радикалима у следећем кабинету, или да је за њих нашао противлек. Оба случаја су, међутим, мало вероватна. Али, у оба случаја, Динкић може да максимално заоштри еврореформску и антирадикалску реторику. Изгубиће тренутну власт, али ће његова странка обновити стару политичку идеју. А одатле до новог мандата у министарству финансија, у неком од следећих извлачења, можда и није толико далеко.

Политички аналитичар