Уторак, 21.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Америка и Енглеска...

Готово свако из моје генерације још се добро сећа Зорана Радмиловића као Радована Трећег, који је давних седамдесетих прошлог века за нас освајао слободу, тако што се ругао песми према којој ће Америка и Енглеска да постану „земља пролетерска”. Напомена за млађе генерације, за такво ругање у то време могао је и мрак човека да поједе. Kасније, при нешто топлијој клими, Бора Чорба је наставио ругалицу: „... а Канада, земља удруженог рада!”.

Па добро, зашто ниједна од наведених није постала земља пролетерска? Где се дедоше пролетери? Зашто у земљи најслободнијег, што би неки рекли, најогољенијег и највулгарнијег капитализма, каква је Америка, практично и нема штрајкова (ништа значајно), а у земљама „хуманог капитализма”, којима ми тежимо (,,Европа нема алтернативу”), штрајкови су резервисани за пензионере или раднике јавног сектора – ретко када да штрајкују они у приватном. Шта је онда са прогнозом о интензивирању класне борбе у најразвијенијим земљама запада, која ће да доведе до њиховог преображењa у социјалистичке, односно – пролетерске?

Да занемаримо промашаје марксистичке теорије која је довела до оваке прогнозе. На пример, онај њен део према коме у стварању вредности учествује само рад, па раднике (пролетере) неминовно експлоатишу власници капитала. Битније је нешто сасвим друго – оно што економисти називају људским капиталом. Ради се о томе да су људи спремни да улажу своје време, свој напор и свој или туђи новац у сопствено образовање и да на тај начин повећавају сопствену продуктивност. Што више година школовања, што више стечених знања, већа је продуктивност, а то тржиште рада одмах препозна, па „инвеститора” награди вишом надницом – премијом у односу на ону плату коју би имао да није радио на себи. И та разлика у платама представља принос инвестиције у људски капитал. Временом су се људи слободно одлучивали да све више улажу у себе како би што више зарадили. Права филозофија капиталиста. Прво су постали „инвеститори” да би после тога постали „капиталисти”.

Колики су приноси људског капитала? Најбоље се могу сагледати на разлици између плате оних са завршеним факултетом у односу на плате запослених са средњом школом. У САД је тај коефицијент достигао већ скоро 1,90. Прогнозе крајем седамдесетих година (када је тај коефицијент износио свега 1,47) да ће раст високог образовања довести до исувише велике понуде високообразовног кадра, што ће оборити његове приносе, нису се оствариле. Једноставно, стални технолошки прогрес (вероватно повезан и са глобализацијом) довео је до далеко веће тражње за високообразованима, па су стога порасле и равнотежне плате.

Шта је последица тога? Како се расподељује створена вредност, односно национални доходак? Приходи власника људског капитала у САД, на пример, већи су од прихода власника новчаног. Дакле, људски капиталисти постају значајни у свом друштвеном утицају, чак и више од оних „правих”, физичких или новчаних. А те ствари више и нису тако подељене. Високи приноси од инвестиција у људски капитал значе новчане токове, при чему нешто може да се уштеди и инвестира на берзи или на неки други начин. Велика дихотомија између крупних, масних, дебелих капиталиста и ситних, спечених и мршавих пролетера једноставно више не постоји. Сви су они помало капиталисти, што у новчаном, што у људском капиталу. Сви су део економског естаблишмента. А ван њега су они који, из различитих разлога, нису инвестирали у сопствени људски капитал. Који нису учили у школи, како се то код нас сервира онима који треба да уче.

Због свега тога класна борба постаје бесмислена. Једни капиталисти (људски) немају разлога да се боре против других (новчаних), поготово што се та два капитала све више преплићу. Друго, и једни и други капиталисти су заузети неким другим стварима – где ће да пласирају сопствени капитал како би максимaлизовали приносе. Треће, заузети су и увећавањем сопственог капитала будући да и згртање новчаног и непрестано образовање никада не престају.

И ко стоји наспрам ових нових, интегралних капиталиста? Мали, маргинализован део радне снаге, без (иоле значајније) школе, ниских прихода, у великој мери сиромашан и без помисли за било какав политички ангажман. А оно што њима преостаје је да се домогну нешто мало социјалне помоћи, а онима од њих који гледају у будућност, да покушају да својој деци обезбеде образовање које ће омогућити да следећа генерација живи боље њего њени родитељи. „...’рани сина, пак шаљи на школу: тржиште се умирит не може!”.

професор Правног факултета БУ, председник ЦЛДС-а

Коментари21
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.