(Не)могуће женско

Мој чланак "Вештачки женски" ("Политика" 5. септембар) очигледно није интониран по вољи водеће представнице феминистичке лингвистике код нас, редовне професорке психолингвистике на Филозофском факултету у Новом Саду госпође Свенке Савић. Оспоравање неких мојих ставова о творби речи у српском језику само јој је послужило као повод за афирмисање вредности феминистичке лингвистике, па и феминистичког покрета у целини. Све лингвисте који не прихватају идеје те лингвистичке оријентације ауторка назива патријархалним лингвистима са преживелим уверењима, чак и незналицама, који спречавају боркиње из феминистичке лингвистике у њиховим настојањима да по убрзаном поступку модернизују српску лингвистику и удахну јој нове идеје. Наравно, свачије је право да се бави оним што жели и да о себи мисли све најлепше, а јавност је ту да оцени валидност ових настојања.

Наведени текст новосадске лингвисткиње ("Женски род за жене") представља, у ствари, програмски пледоаје нове лингвистичке оријентације која настоји да се наметне српској стручној и лаичкој јавности. Један од кључних термина те лингвистике јесте и "сексизам", који се односи на све оне који спречавају афирмацију женских људских права. Ауторки није по вољи ни лингвистички структурализам, који је одиграо кључну улогу у формирању модерне лингвистике 20. века. Смета јој став те школе да се промене прво дешавају у друштву, а онда у језику. Афирмацији феминистичке лингвистике треба да допринесе и ауторкин "Речник титула и занимања жена у српском језику", који ускоро треба да се појави. Биће занимљиво сазнати каква решења речник нуди, а време ће оценити шта ће из тог фонда преживети практичну проверу, шта ће српски језик да "свари", како рече такође у "Политици", г. Бранислав Ромчевић. Ако се ауторки не допада моја метафора с калемом, можда ће јој се допасти кулинарски глагол "сварити".

Гђа Савић ми пребацује да, тобоже, одбацујем новотарије феминистичке лингвистике, а ја сам рекао да ће неке од тих изведених именица вршилаца радње преживети проверу праксе, али да њихов знатан број неће опстати у српском језику, што је доказ да гђа Савић није пажљиво прочитала мој текст. Где год је за тим било праве потребе, како рече академик Иван Клајн, језик је изградио систем опозитума мушког и женског рода (учитељ – учитељица, ученик – ученица, студент – студенткиња). Али очигледно је да у том процесу има и извесних ограничења – када није могуће образовати именицу женског рода од мушке основе. Нпр. од именица: академик (а има доста жена академика), генерал (генералица је генералова жена), министар (министарка је помало незгодна асоцијација на Нушићеву "Госпођу министарку"), купац и сл.

Гђи Савић је очигледно туђа одавно позната чињеница да неке именице мушког рода које означавају вршиоца радње исказују пре свега глобалну делатност, коју обављају како лица мушког, тако и женског пола (нпр. сви купци су задовољни, сваки читалац добија награду, у сали је било пуно гледалаца и сл.). То не значи да од наведених именица нема формално израженог облика женског рода (гледатељка, читатељка и сл.), али је тај облик сужен само на припаднице женског пола, нпр. "она је најбоља психолошкиња", значи да је она најбоља само међу припадницама женског пола, а не и међу представницима оба пола те струке. С друге стране, алтернативно решење типа "сваки читалац и читатељка" у супротности је са законом језичке економије и у досадашњој језичкој пракси није нашло ширу примену.

На питање ко је компетентан да прогласи неку језичку појаву за прихватљиву, одговор је да је то Одбор за стандардизацију српског језика при САНУ, у коме седе истакнути стручњаци (и стручњакиње) за језик женског и мушког пола. Наметање по сваку цену, мимо природних токова, решења која ће форсирати само један пол, тешко да је прихватљиво за поменути Одбор, што не значи да међу феминистичким предлозима неће бити и прихватљивих решења.

Остаје још само да кажем нешто о томе да "о овој теми није доста ни добро писано, како нетачно (...) тврди Б. Т." Ипак, биће да ауторка о овоме "није ни доста ни добро" обавештена. Наиме, у докторској дисертацији проф. Боже Ћорића ("Моциони суфикси у српскохрватском језику"), објављеној 1980. године, наведене су о овој теми 102 библиографске јединице. А кад би се навеле и библиографске јединице од 1980. наовамо, тај број би био знатно већи.

На крају, навешћу да ме низ ауторкиних непримерених и паушалних оцена о српској лингвистици наводи на закључак да је бесмислено настављати ова спорења, те стога овим текстом завршавам нашу расправу, без обзира на ауторкин могући одговор.