Петак, 09.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Спортом и сексом опуштање до нирване!

Ја сам одавно самурај у души: Тања Петровић (Фото приватни албум)

Одавно је речено „проговори да те видим“. Тања Петровић, карате велемајстор у светским размерама, типичан је пример такве особе. Она је висока, витка, лаког корака, женствена. Изгледа као манекенка холивудског типа. Али, кад је проговорила нисмо могли да је зауставимо. Уместо један сат, колико трају ови разговори, она је причала двоструко више. Заљубљена је у мистику источњачке културе. Жестоки је борац за истину у свим односима.

Рођена је 25. јуна 1967. године у браку Љубице, професора књижевности, и Благоја, књижевника и правника.

Школовање је окончала дипломом Правног факултета у Београду, али правима се никад није бавила. Завршила је и музичку школу. Свира клавир.

Свој живот је посветила каратеу. Била је шампион Југославије, Балкана, Јапана, Америке, Европе и света. И све то по више пута!

Активни је учесник и свих екстремних спортова. Вози скије на једној и две „даске“, бави се једрењем алпинизмом, роњењем на дах, сурфује...

Има свој карате клуб „Ниппон“ кроз који је прошло више хиљада деце.

Из брака са Робертом Ропретом има ћерку Тару (12) и сина Матеју (7).

Шта сте Ви?

Ја сам, одавно, самурај у души. То су људи који се руководе идеалима. Првенствено етиком и моралом. И спремни су да се боре за узвишене циљеве до краја. Ово је генерални став о самурајима ма где били, а не само у Јапану.

А шта сте желели да будете?

Желела сам, већ у петој-шестој години, да степујем и да свирам усну хармонику. Свиђао ми се номадски живот циркузанера и цигана. Сањала сам о некој черги и путовањима без журбе. Нисам мислила на спорт или глуму. Али, имала сам жељу за јавним наступом.

Ко Вас је увео у карате?

Карма. Више не верујем у случајности. Значи једна предодређеност. У једанаестој години сам чула крике из фискултурне сале моје школе „Бора Станковић“. Кроз прозор сам видела да униформисани људи нешто вежбају. Пожелела сам то. Све ми је било мистично. Упоредила сам то са Брусом Лијем. Тако је то почело.

А кад сте имали први већи успех?

Било је то 1985. године у Атини. Била сам трећа у катама. То је форма приказа технике борбе, уз одређени ритам и тачан редослед покрета. Такмичар све то ради сам пред судијама. У то време жене се нису бориле. Ипак, ја сам у клубу  и то вежбала. И кад је то озваничено освојила сам све светске титуле. Али, пошто се у Србији успех не опрашта, неко је, фалсификатом почета Карате савеза, објавио да сам искључена из савеза... И то је стигло до суда, а две године касније је утврђено да је то грешка!

Где је за Вас центар света?

Мене кроз живот воде емоције. Заљубљена сам у духовност и мудрост Истока, па је мој центар света у Јапану или Индији. Али, на Истоку је сигурно. Бавећи се каратеом истраживала сам духовност ових земаља и све вредности које Бушидо кодекс носи са собом.

Шта је то Бушидо кодекс?

То су правила понашања и морална начела борилачких вештина. У том кодексу су високо истакнуте све вредности које би борци требало да имају. Они се доказују поштовањем тих правила. Наравно, нису сви људи на то спремни. Зато се у борилачким спортовима најбрже препознају лоши карактери људи.

Кад сте први пут видели Јапан?

Било је то у време санкција 1993. године, а после тога сам сваке године одлазила на Светски куп у Јапан. Међутим, 1994. сам у Јапану, по својој жељи, а стицајем околности, повезала два такмичења у размаку од два и по месеца. После првог такмичења упознала сам Кацумија Хакоишија, једног од најбољих каратиста света који је по занимању хирург, власник је болнице, али и тренер у Мориоки, месту на северу Јапана. Он је изашао у сусрет мојој жељи. Дао ми је собу у болници, свој „дођу“ (салу за вежбање) и много свог времена. Од тог тренутка ја рачунам време свог живота – до Јапана и од Јапана!

Какав је човек Хакоиши?

Атипичан је Јапанац. Ловац, шампион у гађању глинених голубова, инструктор скијања, играо је рагби у ветеранској лиги. Једном речју човек је пун енергије... И упркос свим обавезама у болници имао је много слободног времена. А имати слободно време у Јапану значи бити ужасно богат. Имао је тада шездесет три године, оперисан је од рака простате, а ипак је вежбао је сваки дан! И данас се, у осамдесетој, тако понаша. Кад доведем у Јапан децу, из мог београдског клуба „Ниппон“, Кацуми ми увек помогне да се ту осећамо као код куће.

Чиме су Вас још освојили Јапанци?

Није источњачка култура само борилачка димензија. Али, у многоме и јесте. Међутим, људи које сам тамо упознала доживели су ме као медиј за учење свега о Јапану, па су ми давали све своје знање и све своје слободно време да бих отишла кући богатија за приче о њиховој земљи. Чак сам и боравила десетак дана у будистичком манастиру са монасима. Тако су ме наградили зато што сам на такмичењу, за које ме је припремао Кацуми Хакоиши, освојила прво место у финалној борби против Јапанке која је била шампион света. Била сам једина жена ван Јапана са том титулом.  

Како се то догодило?

Хакоиши је дошао пред финални меч у царску палату, где је такмичење организовано, само десетак минута пре борбе. Био је председник техничке комисије. Силазио је са трибина степеницама уз оно јапанско круто понашање без показивања било каквих емоција. Кренуо је на супротну страну трибина, преко простора за борбу. Нисам очекивала да ће нешто моћи да ми каже. Ипак, гледала сам га у очи. У пролазу поред мене намигнуо је и прошапутао: „Уз тебе сам”. Мени је то значило као да ме он држи док се борим.

И како сте се борили?

У регуларном времену борба се завршила нерешено. Значи све је било напето до крајњих граница. А у продужетку, по правилима такмичења, ко први направи поен тај је победио. Значи борци немају право на грешку. То је идеја каратеа: „Жив или мртав“! Односно: „ Једним ударцем зауставити и убити противника“. До тог тренутка она је стално водила, а ја изједначавала... У главу је дозвољен благи контакт, а у тело жешћи. У том продужетку сам задала ударац и одмах га примила, али судије су мени доделиле поен. Јер, била сам бржа! У некој другој земљи би судије навијале за свог такмичара, али у Јапану се то није догодило. У Београду је те вечери прекинут ТВ „Дневник” да би саопштили ову вест.    

Да ли Вам се неко удварао у Јапану?

Не. Они су у том смислу специфични. Прво, мало ко је виши од мене, а друго Јапанци су, од свих Азијата, најмање лепи људи. Тако да они имају комплекс у односу на Кинезе, Корејце, Вијетнамце... Са женама је друга ситуација. Има лепих девојака, манекенки, глумица...

По чему још памтите Јапан?

По мом венчању. Тамо сам се удала 1995. године. Наговорила сам Роберта Ропрета, инструктора скијања, да се венчамо у Јапану кад пођем тамо на такмичење у Светском купу. Хтела сам да се венчамо у шинтоистичком манастиру. Та религија је везана за борбу. Али, није могло да се организује у време кад смо били у Јапану, па је венчање обављено у Мориоки, у будистичком манастиру фамилије Мијура, са којом ме, претходне године упознао др Хакоиши. Имала сам на себи традиционалну јапанску ношњу са седам кимона, а Роберт је био обучен као самурај. Било је узбудљиво...

Како се опуштате?

Уз медитацију. Могу да клекнем у позу која се зове сеиза, практично клечим на целој потколеници, а леву руку држим у десној због протока енергије. Или могу да легнем на леђа и опуштам сваки део тела до тоталне нирване. Нирваном се у будизму зове стање вечног и блаженог мира, односно потпуно ослобађање духа од материје. То се постиже угаснућем свога „ја“. Постоје и други начини ослобађања од унутрашњег немира. Опуштање до нирване најефикасније се постиже – спортом  и сексом.  

А у којој су вези љубав и секс?

Мушкарци и жене на ово питање дају сигурно различите одговоре. То је природни след. Јер, природа се побринула да су женски и мушки мозак различити, па, у том смислу, и нагони. И са становишта жене може да постоји секс без љубави, али идеал једног пуног односа, великог задовољства у том зближавању, је јединство љубави и секса. И то је нераскидива веза и потпуна срећа.

Шта мислите о истини и лажи?

Присталица сам теорије да морамо да будемо искрени. То се не наслеђује, то се учи. То су прва начела која сам понела из породице. Мојим родитељима је то био императив. А и здравије је причати истину. Сад се тај став граничи са оним „веровали или не“: неко прича истину... Имам лични пример за то.

О чему је реч?

Пре шест дана сам, у Министарству за спорт, Снежани Самарџић-Марковић казала, документовано, истину о Драгославу Стојковићу, садашњем председнику Карате савеза Београда, а деведесетих селектору. Човеку који је смењен са положаја у раду са женама због низа манипулација. До те смене није могло да дође деведесетих, јер је био члан ЈУЛ-а. Али, у августу 2002. је смењен јер су девојке казале: „Ми или он“. И једно време је „нестао“. Али, сад се та иста особа, по ко зна којој вези, вратила на велика врата у наш спорт.

Колико у спорту има еротике?

Свако бављење телом је еротизам. Тело је само средство онога што је у нама, а то је дух. Још су Грци и Латини казали да је тело „посуда“ у којој борави душа. И зато би тело, и уз помоћ спорта, требало да буде у складу с духом. Најлепша и најздравија је хармонија духа и тела.

Да ли сте често окренути себи?

Јесам у одређеној мери. Саможивост није порок. Често сам окренута себи због циљева и мотива које имам. А генерално гледано морам да будем задовољна собом да би други били задовољни са мном. Ова моја филозофија није егоистична. Она је брига и о ближњима. 

Да ли верујете у равноправност полова?

Не верујем. Није могуће да такав склад постоји. То није природно. Тако нешто је немогуће биолошки, психолошки, а и по понашању у низу односа. Ево, простог примера: кад је говор у питању – жене много тога схвате на један, а мушкарци на други начин! 

Шта поштујете код мушкараца...

Способност одлучивања, храброст, бирање правца и визије нечега што лежи на мушкарцу. Затим ведар дух, активан однос према животу, хумор, али и прихватање грешке...

...а шта код жене?

Дивим се способношћу жена да своје вредности доведу до савршенства у породици, на послу, међу пријатељима... Ја нисам ни на пола тог пута у односу на неке пријатељице...

Колико поштујете наду и илузију?

Веома. Ни без наде, ни без илузије се не може. Али, морамо се чувати да нас оне не обузму. Јер могу нас одвести у другу крајност.

Колико се посвећујете мужу?

Последње четири године не живимо заједно. Нисмо разведени на папиру, али смо потпуно раздвојени. Признајем. Нисам лак партнер. Не знам особу која би „ухватила“ мој корак. Данас сам у Јапану, сутра у Америци... Ипак, малтене смо у бољим односима него кад смо живели заједно. Јер, деца су нам приоритет у сваком случају...

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.