Четвртак, 23.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Најзад!

Један од за мене најбитнијих тренутака у Србији у последњих десет година одиграо се марта 2004. године, када је одлазећи премијер (Зоран Живковић) насмејан на вратима кабинета дочекао новог (Војислава Коштуницу). То је показало да Србија постаје нормална земља.

Да ли ће таква бити и примопредаја дужности челника Комисије за заштиту конкуренције, која треба да се одигра ове недеље (текст пишем у понедељак)? По најавама одлазеће челнице, не би се рекло. Жестоко је у медијима оспорила избор нових званичника, а чињеницу да она није изабрана назвала је смењивањем, да прескочим остале делове. Но, штета која је тиме већ начињена, укључујући и штету од одуговлачења са избором нових званичника, не може да се поправи, тако да треба да се размотри шта то очекује нови сазив комисије и чиме то нови званичници, по мом мишљењу, треба да се баве.

Прво, задатак комисије није да једино спроводи закон. Њен задатак је да заштити конкуренцију у Србији, а то, осим спровођења закона, подразумева многе друге ствари. То се, пре свега, односи на заступање идеје конкуренције, односно на активности у јавности са циљем да се утиче на све оне који доносе одлуке у погледу пословног окружења у земљи. Показало се, не само у Србији, да највећа опасност конкуренцији долази од баријера уласку новим учесницима на тржиште, па комисија треба активно да ради на умањењу, односно уклањању тих баријера. Почев од царинске и друге заштите домаћих произвођача, контрапродуктивне, а власти драге концепције „интервентног увоза”, преко баријера оснивању нових предузећа, које укључују све оне препреке везане за градско земљиште, као и све друге трошкове започињања пословања (анализа Светске банке, на пример). Да, све је то оно чиме комисија треба да се активно бави, а не само да, попут досадашње, (не)одобрава концентрације. Заступање идеја конкуренције је свакодневни посао, а искуство источноевропских земаља које су приступиле ЕУ показује да је ова активност, нарочито у раним фазама примене политике заштите конкуренције, далеко ефикаснија него пуко спровођење закона.

Друго, комисија треба стално да објашњава јавности шта и како ради. При томе, треба водити рачуна да јавности чине различите циљне групе. Широка јавност не зна много о овој области, што је сасвим природно. Политика заштите конкуренције је сложена, у великој мери контроверзна, не престају расправе о појединим питањима, има веома сложене техничке поступке, па није ни чудно што знање широке јавности о томе није велико. То, међутим, не значи да ту јавност треба заборавити. Треба јој посветити пажњу пре свега у функцији заступања идеја конкуренције и формирања јавног мњења у том погледу.

Треће, далеко је битније, међутим, изградити односе и добити савезнике у оној ужој, релевантној јавности, коју чини стручна, пословна и академска средина. То је јавност која је пресудна за стварање подршке комисији у њеном раду. Та јавност, нарочито пословна, помно прати делање комисије, будући да од тог делања зависи будућност, профити или губици. А одлуке комисије делују на све, не само на оне на које се непосредно односе. Оне могу да одврате предузетнике од легитимних и са становишта друштва пожељних пословних потеза.

Четврто, у овом сазиву званичника савета комисије доминирају правници. То, само по себи, није лоше, али треба водити рачуна о томе да је конкуренција економска категорија, односно да свака одлука (чак и она да се ништа не предузима) има значајне економске последице. Због тога је потребно да се обезбеди одговарајућа економска анализа сваког (могућег) потеза комисије. Судија Уставног суда САД Оливер Холмс је још 1897. године написао да је економска анализа будућност у рационалном сагледавању права, па бих волео да за Америком у овом погледу не заостанемо више од сто година.

Коначно, сматрам да комисија не сме да се либи да предлаже, образлаже и да се активно бори за измену оних законских решења и, нарочито, подзаконских акта које доноси влада за које сматра да нису одговарајућа. Од кључне је важности да до таквих промена долази не због тога што би оне олакшале посао комисије, него због тога што комисија сматра да би се тиме боље заштитила конкуренција, односно побољшало пословно окружење. Враћање обавезе спровођења теста хипотетичког монополисте у Уредбу о начину одређивања релевантног тржишта показало би веродостојну жељу комисије да се понаша на тај начин.

Многи су избор новог сазива комисије пропратили уздахом олакшања – најзад! Време је за нови почетак. Срећно им било!

председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета БУ

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.