Четвртак, 02.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Размишљати или не?

Амерички драмски писац Артур Милер отприлике овако је дефинисао интелектуалца: „То није човек који је прочитао гомилу књига и поседује много информација. Интелектуалац је особа која има сопствену представу о свету у коме живи.” Акценат је, дакле, дат на промишљање и подразумева да је свака особа која има свој, лични став о ономе што се око ње дешава – интелектуалац.

Неко ће одмах ставити примедбу: „По њему, сви смо ми интелектуалци.” Нисмо, у томе је ствар. Не ради се о интелектуалним способностима већ о томе да ли смо склони да свет посматрамо сопственим а не туђим очима. И најинтелигентнији међу нама могу бити марионете у туђим рукама. Уверени да саопштавају сопствено они често изражавају мишљење неког сасвим другог.

Број информација којим смо сваког тренутка запљуснути спречава нас да се усредсредимо на битно, онемогућава нас да размишљамо. Скоро да више не постоје тишина и приватност које бисмо искористили за процес којим се на миру долази до сопствених закључака. На другој страни, телевизијски рекламни спотови, агресивни билборди и сва остала оруђа економске пропаганде сугеришу нам да би задовољство требало да постане наш главни циљ. Да је до њега сасвим лако доћи, само се треба препустити другоме, некоме ко боље од нас зна шта је добро.

Интернет нам пружа илузију да је лако о свему добити информацију, да је било која ствар на свету доступна. Али у том обиљу, ми скачемо са једне на другу, трећу, хиљадиту информацију. Немамо времена нити воље да се зауставимо на појединачном, на нечем што се тиче само нас и да ту ствар продубимо, стигнемо до суштине. Нема се кад, треба сазнати још толико много ствари. Истина је да смо одлично информисани али да ни из далека не назиремо суштину ствари.

А онда се једнога дана пробудимо и схватимо како су на улицама банде хулигана које, у име неке идеје, ископавају камење из плочника и почињу да њиме разбијају главе, за сада полицајаца, али ускоро и свих оних који не мисле на њихов начин. Већина нас је годинама дрилована у строго контролисаном друштву које се звало социјализам а сада се, ето, појављују групе младих људи, скоро деце иза којих стоје организације које су отворено или прикривено – фашистичке. Док посматрамо њихове интернет сајтове у којима се позивају на крв и тло, док читамо њихове претеће поруке са зидова чудимо се одакле су изникли, ко их је одгајио. Када се одиграла та велика промена крвне слике нашег народа?

Научио сам да када нисам сасвим сигуран у значење појмова у помоћ позовем етимологију. Фашизам свој назив дугује латинској речи fascio, што је био назив за свежњеве прућа којима су се у Старом Риму бранили од поплава. Тај свежањ, у кога је уметнута секира, постао је симбол Мусолинијевог, првог фашистичког покрета. Шта је то требало да значи?

Пруће, само за себе је крхко, ломљиво. Тек када се увеже у свежањ, оно постаје брана. У преводу: свако од нас појединачно не значи ништа, тек када се одрекнемо свога мишљења и прихватимо општу, заједничку идеју, наш живот ће добити снагу, смисао. А када се у средину снопа постави секира (вођа), онда ће свако ко штрчи бити посечен, прикраћен и сви ћемо служити само једном – вођином учењу.

Фашисти су славили младост због физичке снаге и због идеализма младих и њихове спремности на саможртвовање, односно квалитета које по речима многих фашистичких идеолога, не поседују средовечни и старији људи. Тиме су представили своја идеолошка стремљења у генерацијским оквирима. Млади Гебелс је једном изјавио: „Старији неће да прихвате да (ми, фашисти) уопште постојимо. У крајњем случају они бране своју моћ и власт. Али једног дана они ће пасти. Младост мора победити.” (Wikipedia – Фашизам).

Зар је могуће да ћемо без предаха из једног тоталитарног друштва ускочити у друго? Долазе ли времена у којима ће поново жутокљунци старце учити памети? Где се изгубио разум?

Ако је Артур Милер у праву онда нам било која банда, са исуканим шипкама и претећим изразима на лицима, не може ускратити могућност да негде у миру, на клупи у парку, или неком кутку свога стана седнемо и размислимо о ономе што се око нас дешава. За то није потребно ништа осим одлуке да ћемо од сада очи и уши употребљавати само за сопствене потребе а не за примање туђих упутстава. Свет је за сваког понаособ толико различит а, поврх свега, из минута у минут се мења. Ништа није вечно, непроменљиво. Па ни идеје. Поготову када нису наше…

редитељ

Коментари27
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.