Среда, 25.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Уместо славља, завера ћутања

Конгресмен Краули уручује орден Ђорђу Вујновићу Фото: Љ. Кнежевић

Од нашег сталног дописника

Њујорк, новембра – „Шта ја знам, постојали су неки државни разлози, тек нама је речено да о свему не смемо да говоримо. Чак и кад сам изашао из војске морао сам то да поштујем.”

Овако амерички ветеран српског порекла Ђорђе Вујновић објашњава зашто је „Операција Хелијард”, спасавање чак 512 америчких и савезничких авијатичара из Србије, са четничке територије, „испред носа” Немцима, деценијама после рата скривано од америчке и светске јавности.

Кад је операција завршена, уместо да о томе пишу све новине, интервјуа са спасеним пилотима, навигаторима и радио-телеграфистима (обавештајци по правилу не добијају публицитет), о свему је, тек шест месеци касније, изашла само информација од пет пасуса у „Вашингтон посту”, без помена Прањана и четничког генерала Михаиловића.

То се донекле исправило писмом том листу које је написао Константин Фотић, бивши југословенски амбасадор у Вашингтону, у којем је објаснио улогу Михаиловића. То је онда довело до иницијативе да се он постхумно одликује америчком Легијом части, одликовањем за које је указ 1948. лично потписао Рузвелтов наследник, председник Труман, али ни то није био повод за новинске вести.

Ни операција избављења авијатичара ни заслуге локалних Срба нису могли да буду поменути јер би то подразумевало и величање Драже Михаиловића, који је званично био – немачки колаборатор. У послератном контексту пак, то би подразумевало и ревизију свеже историје, супротстављање актуелној политици Стејт департмента – и ризиковање многих каријера. На притисак тадашње америчке дипломатије је начињен и дотле невиђени парадокс: да се једном странцу постухмо додели највише одликовање, а то одмах потом прогласи државном тајном.

Кад је Михаиловић ухапшен и кад му је суђено, спасени авијатичари су се узалуд нудили за сведоке да он није био немачки сарадник, него поштен савезник Америке и савезника, али узалуд. Титов режим у Београду је негативно одговарао на све дипломатске депеше са таквом садржином слате из Вашингтона.

Због свега тога је и Ђорђе Вујновић толико чекао – и у заиста поодмаклом животном добу дочекао – заслужено признање за свој подвиг.

О томе како је то био мукотрпан процес, за „Политику” је објаснио Ненад Милинковић, председник Црквеног одбора храма „Свети Сава” на Менхетну, испод чијих је сводова, по избору Ђорђа Вујновића, уручена и медаља „Бронзана звезда”.

Господин Милинковић (43), рођени Ужичанин, данас Американац, бизнисмен у трговини металима, каже да га је Ђорђе Вујновић, као оснивач Савета за словенско наслеђе, невладине организације за промоцију словенских култура, задужио током деведесетих година прошлог века, када није било популарно ништа српско, тиме што је његовој фолклорној групи отворио врата Бродвеја и позорнице у престижном Линколн центру. У намери да покрене акцију да му се додели медаља, свесрдно га је подржао и пријатељ Ђура Брозак, који је сматрао да, пошто је пре тога орден уручен радио-телеграфисти Артуру Ђубилијану, и Ђорђе Вујновић за живота добије оно што је давно заслужио.

Ненад је почео тако што је успоставио контакте са неколико америчких Срба: са Мајклом Папићем из Калифорније и Александром Ребић, која приватно одржава сајт о Дражи Михаиловићу. Они су помогли да се разради стратегија за лобирање. „Овдашњи систем тако функционише, ништа се не постиже без лобирања”, каже.

Идентификована је потом група конгресмена која би ту ствар подржала, па је Ђорђев случај предочен вођама српског кокуса у Конгресу, Мелиси Бин из Илиноиса и Дену Бартону из Индијане. Испоставило се међутим да конгресна куртоазија налаже да то спроведе конгресмен из чије изборне јединице је личност која се предлаже за орден.

Због тога је успостављена веза са конгресменом, чланом Представничког дома из Њујорка, који заступа и општину Квинс, Џозефом Краулијем. Он је тек после шест месеци успео да причу Ђорђа Вујновића – његову ратну биографију – заведе као званични конгресни документ.

То је био само неопходан почетак. Мајкл Папић је предложио да се потом искористи „чикашка веза” и да преко Рама Емануела, тадашњег шефа кабинета председника, случај стигне на сто Барака Обаме, који има овлашћења да својим потписом то реши преко ноћи.

У томе се није успело, каже Ненад Милинковић, додајући да су тек после тога схватили да то мора да погура неко из војске.

„Случајно сам, ваљда божјим привиђењем, у нашој цркви, на једној свечаности, упознао тада активног официра са академије Вест поинт, Стива (Стеву) Олуића, који је, када сам му изложио случај, преузео штафету”, објашњава даље Милинковић. Потпуковник Олуић, и сам носилац „Бронзане звезде” (за своје ратовање у Ираку), са своје стране је из војних архива обезбедио неопходну документацију, тако да је досије Ђорђе Војнивића био комплетиран и са предлогом за орден стигао на сто главне војне комисије за одликовања.

На опште изненађење – и радост – та комисија је констатовала да су његови подвизи већи и да заслужују више одликовање од предложеног. Ђорђу Војнивићу је додељена „Бронзана звезда”, треће по рангу одличје за ратне заслуге и херојство и то је потписано крајем августа.

Уручено му је 17. октобра, када су Американци сазнали да је дуго скривана прича из Другог светског рата, имала и главног, и данас живог актера.

„Позовите Спилберга”, рекао је неко кад је чуо детаље драме која се у пролеће и лето дешавала на релацији Равна Гора – Бриндизи. Како смо чули од Ненада Милинковића, права на екранизовање књиге „Заборављених 500”, публицисте Грегори Фримана, која је Америци први пут детаљно описала „Операцију Хелијард”, Холивуд је већ откупио.

Милан Мишић

(Сутра: Спасавање поручника Дејвиса)

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.